Sedamnaest godina Speedball se kiseli u aleji velikana, čekajući pravog naslednika. Legendarne Amigine arkade prvi se setio Kylotonn, pariski studio koji se (ne) može pohvaliti igrama kao što su Ironstorm i Bet on Soldier. Anemična reputacija razvojnog tima nije obećavala mnogo, ali nadu da će se posao oko rimejka na kraju završiti kako priliči naslovu takvog kalibra pružio je Majk Montgomeri iz Bitmap Brothersa, ekipe koja je potpisala originalnu igru. I pored njegovog stručnog nadzora, međutim, Francuzi su propustili priliku da konačno poentiraju.

Godina je 2326. Svet je u haosu, beogradske vlasti raspisuju jubilarni 200. tender za laki metro i izgradnju mosta preko Ade Ciganlije, a razuzdane ulične bande vode besomučnu borbu za prestiž igrajući spidbol – brutalni sport nastao kombinovanjem američkog fudbala, kik-boksa i elemenata brdskopešadijske obuke. Za čeličnom loptom u gladijatorskim arenama veličine manjeg fudbalskog igrališta trče dva tima sa po devet igrača spakovanih u zaštitna odela kojima bi pozavideo i Robokap. Pravila ne postoje, a fer-plej se ne pominje više ni u istorijskim čitankama, tako da su tolerišu svi oblici nasilja, izuzev vatrenog oružja i borbenih slonova. Pobeda pripada ekipi koja tokom dva poluvremena napabirči više bodova, koji se obračunavaju na osnovu broja postignutih golova, pogođenih rampi i protivničkih igrača s uputom za traumatološku kliniku. Ko je gledao filmove „Rollerball” i „The Blood of Heroes” imaće sasvim dobru predstavu o čemu se radi.

Dodaci koji se povremeno pojavljuju na terenu kratkotrajno pružaju specijalne sposobnosti koje treba kapitalizovati pogotkom (zamrzavanje kompletne protivničke ekipe, nadljudska brzina i snaga, novčići za unapređenje fizičkih karakteristika članova ekipe i slično). S unutrašnje strane ograde koja odvaja arenu od gledališta nalaze se mete i rampe koje se, kao u fliperu, obaraju zarad poboljšanja skora, a tu su i portali koji prenose loptu na suprotnu stranu igrališta, polja koja kuglu pune elektricitetom (jao onome ko je prvi dodirne) i drugi dodaci koji igru čine zanimljivijom. Igra se odvija izuzetno brzo, uz kratke predahe tokom ponovljenih snimaka koji se aktiviraju posle postignutog gola. Uz dinamična zbivanja na terenu, atmosferu podiže i frenetično navijanje publike koja redovno ispuni sva mesta u arenama.

Tournament donosi nekoliko tehničkih noviteta, pre svega treću dimenziju i odličan izbor kamera koje pokrivaju prenos utakmica. Pri tome, 3D izvođenje nije samo u domenu grafičkih unapređenja, već je i funkcionalna inovacija koje omogućuje složenije manevre, bolju organizaciju igre i potpunu preglednost terena. Igrači sada mogu i da skaču, što pomalo otežava izvođenje standardnih manevara kao što su dodavanje lopte saigračima, uklizavanje i razmena udaraca s protivnicima, ali zato pruža dodatne mogućnosti za manevrisanje i šutiranje iz naleta. Lopta koja je upućena punom snagom prepoznaje se po blještavom halou i nju golmani obično odbijaju do saigrača, kome posle nije teško da poentira. Kamera pokriva praktično sve moguće perspektive, ali kao najpraktičniji pokazao se pogled iz ptičje perspektive, koji je korišćen i u originalnom Speedballu. Komande su malo složenije i obuhvataju dve vrste šuta – direktan i lob, brzo izmicanje u stranu, korak u sprintu i skok. Zbog toga se Tournament čini manje arkadnim od svog prethodnika i može se okarakterisati kao jednostavna sportska simulacija.

Prelaz iz arkade u simulaciju u skladu je s aktuelnom trendovima, ali on se ne sme zaustaviti na pukom usložnjavanju upravljačkog sistema, već podrazumeva i krupnije korekcije u mehanici igre. Ili autori igre tu lekciju nisu pročitali do kraja, ili dublje modifikacije enginea pripremaju za nekakav Speedball 3. Zamerke na gameplay su brojne. Ne postoji klasično dodavanje „na ruke”, što mnogo utiče na preciznu razmenu u zoni napada, budući da je usmeravanje lopte otežano brzom promenom položaja igrača. Gotovo sve akcije svode se na bilijarske odbitke, solo prodore „na mišiće” i makljanje ispred gola u kojem se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Sve to kod igrača stvara utisak da nema kontrolu nad zbivanjima na terenu, što za sportsku igru nikako nije dobro. Važna novina su i funkcije oblikovanje timova i igrača, koje opet ne nude mnogo opcija za podešavanje. Ponuđen je izbor između tri klase igrača sa specifičnim osobinama – muškarci su snažni i spori, žene brze i slabe, a droidi nešto između – nekoliko skinova i desetak kolornih šema koje omogućuju lakše razlikovanje igrača na terenu. U praksi, međutim, raznobojne aplikacije na dresovima ne pomažu mnogo, tako da igrače uopšte nije lako razlikovati, a to u opštem haosu izaziva dodatnu konfuziju. Grafika je prosečna, bez ijednog detalja koji zaslužuje veću pažnju, a zvučna podloga zanimljiva je koliko i pokvarena gramofonska ploča.

Realno gledano, Speedball 2 Tournament je bolno monotona, nesvrsishodna igra čiji je potencijal da postane referentna simulacija futurističkog sporta – potpuno upropašćen. Jednoličan ambijent, rigidna mehanika, retardiran AI, nemogućnost bilo kakvog realnog taktiziranja i frustracija koja raste kako igra odmiče nastavljaju niz nedostataka kojima pravdamo nisku ocenu. Jedino u multiplayer režimu igra može da bude koliko-toliko zabavna.

Gradimir JOKSIMOVIĆ