Daleke 1985. godine, perspektivnog ali nedokazanog programera Vila Rajta (Will Wright) „opaučila” je po glavi sjajna ideja. Umesto da lovu zgrne praveći klon Space Invadersa ili nekog (tada) popularnog naslova, mlađani kreativac poželeo je da izradi nešto što još nikome nije uspelo – mikromenadžersku igru u kojoj igrač ne može ni da izgubi ni da pobedi. Planirano je da Micropolis (što je prvobitni, radni naziv igre SimCity) ugleda svetlost dana te iste godine u verziji za Commodore 64, ali se (prvenstveno zbog bojazni izdavača kako će jedan takav naslov proći na tržištu) na rafovima prodavnica pojavio tek četiri godine kasnije (1989). Nasuprot svim očekivanjima, softverska kuća Maxis postigla je veliki uspeh i stekla svetsku popularnost, pa ne čudi što je igra portovana za gotovo sve značajne igračke platforme tog vremena. Ubrzo su na red došli i nastavci koji su franšizu uzdigli do samih zvezda – SimCity 2000 (1993) i SimCity 3000 (1999).Gospodin Rajt je nakon trećeg dela stavio tačku na „i” i okrenuo se osmišljavanju novog hita – The Sims (2000), a SimCity je prešao pod jurisdikciju kompanije Electronic Arts. Posle četvorogodišnjeg čekanja, početkom 2003. godine konačno se pojavio Sim City 4, kojim je započela nova era. SimCity: Societies stigao je u prilično nezgodno vreme. U poslednja dva-tri meseca na tržištu se pojavilo toliko kvalitetnih ostvarenja da igrači naprosto ne znaju na koje će pre da potroše s mukom ušteđenu crkavicu. S druge strane, interesovanje za ovaj tip igara odavno je opalo, na šta nedvosmisleno ukazuje i podatak da veoma dugo nismo bili svedoci pojavljivanja visokobudžetnog ostvarenja u klasi koje bi zavredelo pažnju. Autorski tim bio je svestan ove činjenice, ali i bremena koje sa sobom donosi izrada nastavka jednog dugotrajućeg hita kao što je SimCity. Upravo zbog toga doneta je odluka da Societies bude potpuno nova igra koja će igračevu pažnju sa gradnje i mukotrpne kontrole resursa (ne mislimo samo na novac) preneti na brigu o potrebama samih građana. Ideja je na papiru zvučala obećavajuće...Cilj Societiesa je „od nule” izgraditi funkcionalnu životnu komunu u kojoj će biti zadovoljeni (osnovni) prohtevi njenih likova. Postavite puteve, izgradite stambene objekte, obezbedite mesta za rad/zabavu minionima i stvar će, verovali ili ne, biti rešena. Pri tom čak ne morate da vodite računa o lokacijama na koje postavljate objekte (na primer, elektrodistribucija uopšte ne mora da bude povezana sa ostatkom grada), pošto će virtuelni građani pristati gotovo na sve što im servirate. Ipak, da biste bili u situaciji da koristite kompletnu paletu građevina (koja je, usput, više nego bogata i maestralno probrana), neka pravila moraju da se poštuju. U ovom slučaju to su socijalne vrednosti (social values). Izgradnja bilo kog objekta donosi trošenje akumuliranih „socijalnih poena” iz određenih oblasti, ali i boostovanje količine u drugima. Postoji šest socijalnih kategorija (prosperitet, produktivnost, kreativnost, duhovnost, autoritet i znanje), a igraču je na raspolaganju ostavljeno pravo igralište koje se može oblikovati po sopstvenom ukusu i na taj način društvo se može ustrojavati u jednom ili više smerova. Pored toga, izgled gradskih četvrti dozvoljeno je shematizovati (u tu svrhu postoji devet različitih tema), a išlo se dotle da je moguće graditi cyberpunk okruženje. Monetarna komponenta, koja se prvi put javlja u igrama ovog tipa, ne predstavlja presudan faktor. Sama činjenica da ste izgradili dovoljan broj radnih mesta biće dovoljna da se gradska kasa puni zadovoljavajućim tempom. Jedna od najvećih mana Societiesa jeste nedostatak igračkih modova. Jedino što je ponuđeno jeste izgradnja „od nule” jedne životne komune koju je potrebno održavati dok vam ne dosadi. Nema pojedinačnih misija, kampanje, specijalnih zadataka... Doduše, u izgradnju virtuelnog habitata može se krenuti i sa neograničenom svotom novca, odnosno od početka „otključanim” svim građevinama, što baš i ne ohrabruje na dalje igranje. S aspekta tehničkih karakteristika, Societies je u potpunosti ispunio očekivanja. Grafička rešenja su neodoljiva i prava je milina skrolovati duž ekrana tamo-amo samo da bi posmatralo kako se gradske četvrti „pretapaju” iz jednog građevinskog stila u drugi. Monstruozno kvalitetan zum omogućava prizemljivanje pogleda (maltene) do perspektive trotoara, ali i podizanje do nebeskih visina, kada se život grada može posmatrati iz božanske perspektive. Nažalost, iako se na početku može zaključiti da je igra odlično optimizovana i da sa prilično „nabudženim” nivoom detalja fluidno „trči” na slabijim mašinama, to je samo privid. Bez obzira na to kakvu zver od mašine posedovali, ukrupnjavanjem gradskih četvrti iskusićete neverovatna usporenja. Mnogi igrači javljaju da je igra prilično nestabilna i da je „izletanje” na desktop normalna pojava. Tako nešto nismo iskusili, a jedan od razloga verovatno je i taj što smo igru odmah po instaliranju častili aktuelnom „zakrpom”. Nadamo se da će i problemi sa framerateom biti rešeni na isti način. Četiri godine preganjanja bilo je potrebno da bi iz Electronic Artsa stiglo „ovo”! Tilted Mill Entertainment (razvojni tim) bolje da se i ne javlja. Nakon što je idejni tvorac franšize rešio da se posveti drugim stvarima, evidentno je da je SimCity otišao down the drain. Kada se sve sabere i oduzme, SimCity 4 još i nije bio toliko loš (mada su ga tvrdokorni zaljubljenici prilično iskritikovali), ali Societies zaista nije dostojan nosilac imena jednog od najpoznatijih igračkih serijala. Ne preostaje nam ništa drugo nego da s tugom i žaljenjem konstatujemo da je peti nastavak SimCityja veliki promašaj. Vladimir PISODOROV | | |
