Ovoj ekspanziji na čelu piše da je bespotrebna. Znaci isforsiranosti su na svakom koraku: od umornog endžina koji je odavno dostigao svoj maksimum do priče koja razočarava svojom irelevantnošću, Perseus Mandate nam je od početka mirisao na proizvod osmišljen samo da bi prigrabio još koju paru na račun slavnog originala.

Posle toliko sati provedenih u poteri za Almom, otkriće da ste sada potpuno drugi operativac, na potpuno drugom mestu, u startu ne sedi kako treba. Perseus Mandate uvodi nove negativce i narativne niti bez prave potrebe, reklo bi se tek reda radi. Možda grešimo, ali nemojte se začuditi ako smo bandu haj-tek plaćenika koja želi da se domogne Alminog i Patelovog uzorka DNK videli sada i nikada više (ovoj teoriji naruku ide činjenica da Monolith već uveliko razvija sequel, pod okriljem drugog izdavača). Kako bilo, vaši napori da ih u tome sprečite dovoljan su izgovor za još jednu porciju tipičnog F.E.A.R. iskustva: sloj napucavanja nafilovan tanjim slojem horora, i tako u nedogled.

Sve ovo, samo po sebi, iako repetitivno, ne bi bilo toliko loše da opšti kvalitet ekspanzije nije tako očigledno ispod standarda koje je postavio prethodnik. Dizajn novog oružja, protivnikâ i nivoâ odskače u odnosu na originalni artwork. Razlika u kvalitetu veoma je primetna. Tri nove puške na koje ćete nabasati nadmeću se u tome koja će vas manje zaintrigirati, a plaćenici izgledaju kao da su preuzeti iz nekog rezervoara generičkih SF nacrta. A tek nivoi: dok se drže istih starih kancelarija i skladišta, ne izgledaju toliko loše, ali kada se odvaže da vam prikažu nove lokacije, rezultati su blago katastrofalni. Ne znamo da li je do loše ocenjenog odnosa svetlosti i senke ili do tehnološkog plafona o koji ostareli endžin neprekidno udara, ali Perseus Mandate skoro po pravilu najgore izgleda kada pokušava da dočara nove prostore.

Da ne bude da samo kritikujemo, stoji da osnovni gameplay jednako pumpa adrenalin kao i pre dve godine. Na stranu to što nije objašnjeno otkud vašem novom avataru isti onakvi refleksi, usporavanje vremena opet otkriva skriveni akcioni balet koji se sastoji od padajućih tela, gustih oblaka prašine i udarnih talasa što ih meci ostavljaju za sobom. Čini nam se da horor elemenata ima nešto manje nego ranije, ili su barem postali manje strašni, budući da koriste jedne iste fore. Ovakva kritičarska nonšalancija, međutim, pada u vodu istog trenutka kada se nađete sami u starom delu podzemne železnice, pošto vam je kolega upravo uvučen direktno u pod i raskomadan na vaše oči. Drugi momenti, kao što je bežanija kroz napuštene kancelarije sa dvonožnim tenkom za petama, tu i tamo uzdižu Perseus Mandate na nivo dostojan svog pedigrea. Ipak, ni blizu dovoljno.

Đorđe NAGULOV