Kriza koju avanturističke igre doživljavaju poslednjih nekoliko godina, što usled manjka kvaliteta, što zbog činjenice da su ih samleli daleko atraktivniji žanrovi, odavno je bacila na kolena nekada najpopularniju vrstu elektronske zabave. Ovo izgleda da ne obeshrabruje brojne entuzijaste koji i dalje, gotovo na mesečnom nivou, izbacuju projekte čiji kvalitet varira od podnošljivog i prosečnog do povremenih izleta u izuzetno. U tom smislu momci iz češkog Centaurija zaslužuju aplauze za hrabrost jer njihova igra Evil Days of Luckless John ne samo što ima izražene avanturističke elemente, već je kombinovana sa nekoliko popularnih žanrova sa namerom da se privoli većini igrača koji bi na pomen avanture odmah odmahnuli rukom. Risky business.

Zli dani Baksuznog Džona predstavlja relativno uspeli miks avanture, akcije, GTA-like vožnje sa čak mrvicom FPS pucnjave, što sve veoma podseća na stare igre sa Amige i ostalih relikvija iz igračke prošlosti. Napraviti, međutim, ovakav eksperiment u vreme današnjih surovih, marketinških zamki koje vrebaju sa svih strana podvig je vredan divljenja. U ulozi ste, jelte, Baksuznog Džona, usukanog kicoša koji u Americi tridesetih godina, za vreme Velike depresije pokušava da sastavi kraj s krajem neuspešno obijajući pragove kao trgovački putnik. Kao grom iz vedrog neba zatiče ga vest da mu je bogati (i pokojni) ujak testamentom zaveštao prilično unosan kazino. No, nije sve tako sjajno. Lokalni mafijaško-kockarski kum koji drži sve preostale kockarske jazbine u gradu i okolini nije zadovoljan ovakvim razvojem događaja i, u ne baš srdačnu posetu novopečenom upravniku šalje svoje gorile. Zaposleni bivaju išamarani i rasterani, a naš junak primoran da se dâ u beg preko pola grada. Bežeći od nasilnika (kroz neku vrstu tutorial nivoa), Džon igrom slučaja zaglavljuje u ćorki i njegova avantura, koja podrazumeva bekstvo i svrgavanje novih stanara u kazinu, može da počne.

Igra veći deo vremena funkcioniše kao ne baš klasična avantura, ali sa dosta prepoznatljivih i dodirnih tačaka u izvođenju koje je, osim odsustva upravljanja mišem, identično kao u novim avanturama Sema i Maksa. Strelicama na tastaturi vrši se upravljanje likom (nalik na Grim Fandango) sa upotrebljivim predmetima koji će biti označeni pulsirajućom ikonicom kada im se približite, uz vrlo zahvalan taster ’TAB’ koji će osvetliti sve pomenute ikonice unutar trenutne scene. Zagonetke su relativno lagane i logične (neretko i vrlo originalne), uz nestandardno rešenu upotrebu predmeta iz inventara (inventar je uvek aktivan, samo je potrebno aktivirati trenutno selektovani predmet na odgovarajućem mestu). Drugih likova u igri nema mnogo i uglavnom predstavljaju obavezan deo scene, s obzirom na to da se nećete mnogo napričati sa njima (akcenat je više na manipulaciji predmetima i rešavanju zagonetki). Ostali sastojci koji se nalaze u čorbi Baksuznog Džona ne začinjuju je, nažalost, na pravi način. Kretanje lika, kada nije u avanturističkom režimu, funkcioniše po principu arkadnih akcija sa pogledom iza leđa našeg junaka, bez mogućnosti strejfovanja u stranu i sa sporim i napornim rotiranjem pogleda koje se vrši mišem. Skakanje lika je neprirodno i kruto i u kombinaciji sa neinventivnim arkadno-platformskim izazovima podseća na početke 3D platformskih igara. Zanimljivo je da su i pojedini čisto avanturistički delovi igre urađeni u ovom arkadnom režimu, sa još napornijim pozicioniranjem prema predmetima zbog odsustva kretnja u stranu.

Deonice sa vožnjom su, takođe, na pola puta do uspeha. Dok je osećaj prilikom vožnje iznenađujuće dobar (gotovo se oseća težina vozila uz nezgodno proklizavanje ako skretanje u krivinama ne dozirate pravilno), sama mehanika uvedenih vozačkih delova je promašena. Lokacije su smeštene u neku vrstu doline oivičene visokim planinama i vožnja između njih je dozvoljena samo kada vam avanturistički deo igre to dozvoli (i kada je potrebno nastaviti priču), bez neobaveznog vozikanja između gradova. Ne postoji mogućnost slobodnog izlaska iz vozila, a putevi su volšebno prazni i beživotni. Za isključivo trkačke delove (koji se odvijaju na posebnim lokacijama) rekli bismo da su jedini odrađeni kako treba da nije odsustva protivničkih vozila (trkate se sa njihovim najboljim rezultatima). Sporadične FPS deonice su čist (i nepotreban) promašaj i podsećaju na neozbiljne 3D zezalice sa interneta.

Grafika je, iako konzolaška, vrlo prijatna za oko, ukusno i umereno premazana specijalnim i bloom efektima, uz raznovrsne lokacije, odlično doziran kolorit na njima i lepo modelovane likove (jedino je problematično njihovo otvaranje usta kojem nije poklonjeno dovoljno pažnje). Animacija likova je, nažalost, ispodprosečno kruta i neprirodna što vas, uz tromu kameru, posle određenog vremena tera na pravljenje pauze u igranju. Zvuk i muzika veći deo vremena balansiraju po igračevim živcima. Likovi najčešće zvuče kao talentovani amateri koji se upinju da odrade posao kako treba (uz izuzetak glavnog junaka, koji je uglavnom okej), muzika je simpatična i odgovara kako periodu tako i dešavanjima na ekranu, ali opet nekako zvuči napadno i čudno. Ostali zvuci su najčešće porazni, totalno neprirodni i loše snimljeni pa često deluju kao atak na igračevo strpljenje.

Kada se sve oduzme i sabere, Evil Days je ipak simpatičan koktelčić relativno uspelih sastojaka sa glavnim (avanturističkim) koji je i više nego solidno urađen. Verovatno ćete dobar deo igranja provesti u gunđanju „ovo je moglo biti izbačeno i ono je moglo biti urađeno bolje ili drugačije”, ali igra svakako, uz simpatičnu atmosferu, lepu grafiku i zanimljive likove i priču zaslužuje šansu da se odigra. Sasvim dovoljno da privuče igrače koji inače ne igraju avanture, dok će okoreli avanturisti morati da zažmure na jedno oko i prebace se u easy gaming mod. Preporuka.

Aleksandar DINIĆ