Ako ste ljubitelj „Dilana Doga”, sigurno ste čitali jedno od specijalnih izdanja ovog stripa pod nazivom „Kraj?”. Najtužnija priča u ovom omnibusu govori o Goru, dobrodušnom deformisanom humanoidu koji životari u podrumu svoje kuće vezan lancem za zid, dok se njegovi poremećeni roditelji naslađuju torturom i zlostavljanjem simpatičnog mališe. Očekivano, priča se završava tragično po Gora nakon kratke epopeje koja se odvija na ulicama Londona. Čak i ako niste čitali pomenuti strip, verovatno vam je iz ovog uvoda jasno u kom pravcu će ići opis novog RPG/RTS-a iz kiparskog Fireglowea.

Reći za Strangera da je retro igra bilo bi ozbiljno potcenjivanje tog izraza. Ne, Stranac zaista izgleda i funkcioniše kao nešto što je napravljeno pre 8–9 godina, na neki volšeban način produženo na veličinu jednog CD-a, a zatim čuvano u bunkeru do današnjeg dana. Prva stvar koja ovo potvrđuje jeste urnebesni intro (i međuanimacije koje slede) urađene u formi stripa koji izgleda kao da ga je crtalo dete jednocifrenog broja godina! Tome dodajte i glasovne „talente” iz uvodne abominacije koji posao obavljaju na nivou jeftinih fantasy filmova sa početka osamdesetih i sunovrat Strangera može da počne...

Zaplet igre odnosi se na opskurni Grad magova koji su obližnjim ratno raspoloženim klanovima izdali proglas o zabrani bilo kakvog napada ili čina agresije na isti. Jedno od plemena oglušuje se o ovu zapovest i magovi, u činu pravedničke retribucije, odabiraju tri pripadnika troublemaker zajednice i proteruju ih na Kront, svojevrstan sprženo-opustošeni realm nastanjen opasnim živuljkama lišenim bilo kakvog razuma i smislene agende, zajedno sa nekoliko parijaških klanova upletenih u stalna međusobna sklapanja i rasturanja krhkih primirja. Tri prognana nesrećnika, Steiger (majstor za samostrel i magije lečenja i negiranja protivničkih vradžbina), Kagar (borac kome najviše leže jednoručna oružja uz korišćenje ofanzivno-vatrenih čini) i Mordlok (ogre-like varvarin koji preferira teška, dvoručna oružja i zaštitničke magije) kreću u misiju međusobnog alociranja, a zatim i traženja načina za povratak na rodnu grudu i sprovođenje čuvene klingonske poslovice o osveti i hladnom jelu...

Prva stvar na kojoj Stranger pada upravo je slabo iskorišćen potencijal priče koja prati tri različita glavna lika. Umesto da je igraču omogućeno da se proizvoljno prebacuje s jednog na drugog u zavisnosti od njihovih specijalnosti i trenutnog progresa unutar kampanje, igra sterilno servira niz predefinisanih nivoa sa unapred određenim likom kojeg ćete voditi, bez mogućnosti bilo kakve korekcije takvog stanja stvari. Mehanika igranja je manje-više očekivana: tumaranje kroz nemaštovite mape u cilju izvršavanja (često) vrlo konfuznih questova, regrutovanje saboraca iz tabora mnogobrojnih plemena koja obitavaju u Krontu (primitivnim startovanjem prvog ratnika na kojeg naletite), borba sa (često) prejakim protivnicima uz mnogo mahanja i promašivanja oružjem prilikom klinča, skladno jačanje veština i afiniteta prema vrsti oružja njegovim čestim korišćenjem, napredovanje po nivoima i odabir perkova koji poboljšavaju borbeno-magijsko-whatever karakteristike, više igračkih ravni (direktna krađa iz daleko superiornijeg Armies of Exigo)... Pored jednostavne diplomatije (tj. pukog dodeljivanja prikupljenih resursa wizardu ili klanu iz čijeg warrior poola želite da regrutujete saborce), jedina prava novina Strangera tiče se sistema magija. Magije su podeljene u tri glavne škole: crvenu, plavu i zelenu (RGB) i dodatne četiri (koje nastaju kao rezultat kombinacije osnovne tri), žuta, cijan, magenta i bela (CMYW), pri čemu Stranger postaje i prva igra u istoriji koja je omaž jednom Photoshopu (i svetu grafičkog dizajna uopšte). Svaki od spellova iz određene škole zahteva da i kristali odgovarajuće boje (ili njihove kombinacije) budu prisutni u herojevom inventaru (pri čemu jačina/dužina/intenzitet/radijus delovanja magije direktno zavise od broja prisutnih kristala). Kako se RGB kristali u isto vreme koriste i kao valuta za regrutovanje boraca i sredstvo za pomenute diplomatsko-podmićivačke operacije, njihova pravilna alokacija u zavisnosti od situacije na terenu i trenutno odabrane taktike za završetak zadatka (uz potrebu za njihovim konstantnim akumuliranjem eliminacijom protivnika) čine dobro prokrijumčaren redak kvalitet igre u moru neudobnosti koje donose ostale osobine.

Pre navođenja bilo kakvih audio-vizuelnih (ne)kvaliteta, neophodno je primeniti prvoizašli oficijelni patch (v1.0) koji otklanja grafički slideshow koji će vam igra servirati bez obzira na snagu računara. Sama grafika je solidna do umereno odvratna, sa monotonim izgledom nivoa, treperavim senkama i povremeno kvalitetnim prizorima (vodene površine i odrazi na njima). Zvučni efekti su prosečni i neprimetni, a jedina neukaljana stavka Strangera jeste odlična epska ambijentalna muzička podloga koja svojim neobičnim (i povremeno bizarnim) karakterom postaje zaštitni znak niskobudžetnih FRP igara nastalih na teritoriji Srednje i Istočne Evrope.

Iako će stariji i iskusniji igrači uspeti da prepoznaju nekoliko (veoma dobro) skrivenih kvaliteta u Strangeru i da se navuku na dalje avanture tri nevoljna (i neobična) heroja, kod većine drugih igrača igra će proći kao i lik iz stripa s početka priče – izboden i u lokvi sopstvene krvi. Porazne tehnikalije, nezgrapno i naporno upravljanje likovima, neprivlačna mehanika igranja i gomila nedovoljno intuitivnih i loše objašnjenih featuresa pozicioniraju ovu igru tamo gde joj je i mesto. U stvari, s obzirom na to da su igru kreirali autori Sudden Strikea, Stranger i izgleda kao projekat koji su pravili za svoju dušu u pauzama rada na izvikanijem WWII rođaku, pri čemu nisu imali dovoljno vremena da celu stvar odrade na pravi način. Šteta.

Aleksandar DINIĆ