Bolje da na samom početku primetimo slona u sterilnoj hi-tech sobi sa prenaglašenim light bloom efektima. Naime, godina dešavanja igre je 2069, kada svetom vladaju bezdušne multinacionalne korporacije. Države više nemaju nikakvog značaja, a ljudi poslednju reč tehnike ne nose u džepu već u glavi u vidu implanta. Tako su „srećniji” povezani na Dataverse – mrežu umova i svih stvari. Sem ove augmentovane, postoji i „tradicionalna realnost”, dole u „slamovima” duboko polarizovanog sveta, čija se klasna stratifikacija jasno oslikava i na urbanističkom planu. Protagonista igre je ujedno i hodajući prototip i zamorče, izuzetno važno „vlasništvo” svoje kompanije, koja je, gle čuda, u stvari veoma zla, sa test implantom koji preti da ga učini lutkom na koncima. Zvuči poznato?

Svako stvaralaštvo inspirisano je nekim drugim delom. To je normalno. Niko ne živi izolovan u pećini. Sve nastaje iz baze akumuliranih ideja, uz kreativnu modifikaciju, tj. autorski pečat. Zato Syndicate ne treba da bude brzopleto osuđen zbog milion puta prežvakane ideje.

Međutim, Starbreezeov Syndicate, koji je, što bi PR mašinerija rekla, „reimaginacija” postojeće franšize, ne samo da ne uspeva da se kreativno izdvoji iz ove vrste zabrinjavajuće vizionarske fikcije, već deluje kao da njegovi tvorci to nisu ni pokušali. Ova igra je, stilski gledano, prazna forma bez sadržaja, poput dizajnerske minimalističke fotelje. Deluje atraktivno, ali kako god da se na njoj namestite, biće neudobna. I u Syndicateu jednostavno nešto ne štima, iako na prvi pogled ne deluje tako.

Ova na loš način skriptovana tehno pucačina nastoji da predstavi indiferentan svet otuđenih ljudi, gde je pojedinačna smrt samo decimalni dodatak statistici, gde se kompanije ne mlate po sudovima zbog patenata, nego u istraživačke centre konkurencije jednostavno šalju do zuba naoružane agente da obave posao. Međutim, igra istovremeno izgleda kao da je i sama nastala u sličnom svetu – ukrojena po zahtevima ciljne grupe, bez mnogo kreativnosti i identiteta. Svaki atribut koji opisuje antiutopijski svet Sindikata istovremeno može da se primeni i na samu igru. U tom grmu leži ironija koja definiše ovaj naslov.

Zašto je ovo dobra igra na papiru, ali sasvim prosečna u praksi? Ona izgleda veoma lepo, ali ćete sve lokacije zaboraviti čim ih napustite. Mehanika pucanja prati poslednje trendove. Produkcija ostavlja utisak da igrate Future Warfare, a akcija je veoma intenzivna. Neke deonice mogu vas na Medium težini solidno preznojiti. Međutim, kroz igru nećete saosećati sa protagonistom. Nećete se vezati za likove, a kamoli za Sindikate. Naravno, ipak ćete se malo i zabaviti.

Syndicate se najviše izdvaja po breach mehanici, što je neka vrsta hakovanja na daljinu. Implant u glavi korisnika daje sliku augmentovane realnosti. U okruženju ćete na ovaj način videti predmete podložne hakovanju. Još važnije, možete da breachujete i implante protivnika. Tako ćete ih naterati da izvrše samoubistvo ili stari, dobri shooting spree-suicide kombo. Možete i da im blokirate oružje. Kod težih protivnika breach se koristi da privremeno skloni štitove kako bi vaša municija imala efekta. Prisustvo breach sistema je za pohvalu jer ćete, sem standardnog pucanja, stalno biti primorani da radite još nešto.

U kombinaciji s raznovrsnim oružjem, čestim „vertikalnim” napucavanjima i činjenicom da se protivnici mogu pojaviti iz svih mogućih pravaca, Syndicate ume da bude i zanimljiv tokom očekivano kratke kampanje. Važan je i X-ray pogled, koji istovremeno usporava protok vremena. Prisutan je i jednostavan, ali pristojan sistem nadogradnji sposobnosti lika. Međutim, uprkos svemu, ako ste odigrali dovoljno modernih igara, nećete se osloboditi „meh” osećaja. Doduše, ako jurite achievemente i takmičarski ste nastrojeni, onda Syndicate za vas ima vrednost ponovnog prelaženja zbog zaista detaljne „korporativne” statistike na kraju svake misije.

Syndicate je bolji u društvu. Kooperativni mod za četvoro igrača dolazi kao prijatno iznenađenje. Breach sposobnosti su raznovrsnije, a fight je izuzetno intenzivan. Zbog proste mehanike lečenja sa distance bićete primorani da stalno pazite na svoje saborce, što povećava nivo kooperacije, a devet mapa i perzistentni razvoj lika garantuju ljubiteljima pucačina vrhunsku zabavu na neko vreme.

Igri ne ide u prilog ni ponekad očigledan, a često diskretan sindrom „Modern Warfare did it”, kao ni sveže sećanje na ipak bolji, srodni naslov Human Revolution. Nepotrebni „stiskaj što brže” momenti i preterana linearnost još više srozavaju našu konačno ocenu.

Ivan VESIĆ