Osim ako prethodnih nekoliko godina niste živeli u potpunoj izolaciji na Antarktiku ili na nekom pustom ostrvu, velika je verovatnoća da ste odigrali barem jednu igru sa zombi tematikom. Bilo da su u pitanju pucačine u prvom licu, arkade ili casual igre za prenosive uređaje, zelene nemrtve truleži raštrkale su se po svim mogućim krajevima igračke industrije u potrazi za slasnim mozgovima.

Ovog puta zombi apokalipsa pogodila je grad Deadhill, a u centru zbivanja zadesio se Džek, nezreli gejmer, koji u startu počinje da sumnja da nešto u celoj toj situaciji nije u redu. Međutim, pre nego što je stigao da bolje porazmisli o tome i ispita stvar, vi preuzimate kormilo i krećete u akciju. Igra odmah stavlja do znanja da je napucavanje zombija na prvom mestu, čak i pre bilo kakvog upoznavanja sa ostalim aspektima gameplaya. Tako ćete odmah dobiti zadatak da se kroz horde zombija probijete do policijske stanice i potražite zaklon. Tamaneći neprijatelje koji mu se nađu na putu, Džek počinje da primećuje neke stvari za koje shvata da su mu poznate iz video igara. Na primer, kada ubije zombija, ponekad se desi da iz njega ispadne hamburger koji može da pokupi i povrati izgubljenu energiju. Međutim, ne ispadaju samo hamburgeri. Nasumično mogu da ispadnu i municija, novčići i slične stvari. Zbog toga Džek počinje da sumnja u to da se zapravo nalazi u video igri, u šta postaje uveren kada u izolovanoj areni pobedite neprijatelja jačeg od običnog zombija, za kojeg je utvrdio da je verovatno neka vrsta bossa. Međutim, kako sada sve to objasniti bivšoj devojci, koja ga je ostavila upravo zbog toga što je previše vremena posvećivao video igrama? All Zombies Must Die! je arkadni šuter sa osnovnim RPG elementima, čiji su tvorci u potpunosti svesni toga da je njihov proizvod apsolutni kliše koji ne donosi ništa novo. Očigledno je da su odlučili da se zabave tom činjenicom, pa su dijaloge i razmišljanja likova napisali na interesantan način, koji će u više navrata izmamiti osmeh igračima.

Deadhill je podeljen na više sektora, u kojima ćete obavljati zadatke. Na početku priče susrećete se sa nizom mini-kvestova koje će vam zadavati robotizovane kapije zadužene za kontrolisanje pristupa sektorima. Ti zadačići uglavnom se baziraju na jednostavnom „uklanjanju” određenog broja zombija, skupljanju hamburgera ili slično. Oni predstavljaju sjajan način upoznavanja sa izvođenjem, okruženjem i kontrolama. Međutim, problem nastaje onda kada shvatite da ti mini-zadaci nastavljaju da se javljaju čak i kada ste u poodmakloj fazi igre. To i jeste suštinski problem koji All Zombies Must Die! nosi sa sobom – ponavljanje.

Sa svakim ubijenim zombijem vaš lik stiče iskustvene poene, koje kasnije može da troši na poboljšavanje svojih sposobnosti: napada, odbrane, energije i brzine. U igri postoji i koncept kraftovanja itema, koji funkcioniše po principu nalaženja recepta (mada igra dozvoljava i mogućnost nagađanja bez recepta) i jurenja neophodnih sastojaka. Kraftovanje može da vas dovede do novih, interesantnih oružja. Kao i do većine stvari u igri, do sastojaka se dolazi ubijanjem zombija. U suštini, kvestovi se koriste isključivo kao izgovor za pokrivanje činjenice da je jedina vaša aktivnost neprestano istrebljivanje nemrtve nemani. Ruku na srce, naslov igre je vrlo precizan.

U prvi mah čini se da igra nije preterano teška zbog toga što iz neprijatelja veoma često ispadaju power upovi, ali će svakako biti delova koji zahtevaju ulaganje truda. Za to postoji nekoliko razloga. Kao što smo već naveli, zombiji se neprestano pojavljuju u velikom broju, ali uz to ide i otežavajuća okolnost zvana „ne tako dobra detekcija kolizije”. Kada horde nagrnu na vas, dešavaće se da naprosto ne možete da se iskobeljate iz rulje, pogotovu ako se nalazite u nekom uskom prolazu. Kada se nađete u sličnoj situaciji, stara dobra taktika pronalaženja zgodnog ćoška sa primesama mahnitog mlataranja hladnim oružjem (što oštrije to bolje) ima velike izglede da upali. Ako se ipak nađete u dovoljno dubokom sosu i padnete u bici, igra će vas vratiti na početak trenutnog sektora, a onda sledi ponavljanje cele sekvence.

S tehničke strane, igra vas svakako neće oboriti sa nogu. Grafika je u stilu crtanog filma i uklapa se u šašavu atmosferu. Animacije su tečne i pristojne, mada osetljivom oku može da zasmeta animacija kretanja glavnog lika jer je identična i za unapred i za unazad. Zvučni efekti su na nivou proseka, dok je muzika prilično jednolična i repetitivna. Glasovna gluma ne postoji, što je šteta s obzirom na dobar humor koji u igri postoji i koji je time mogao da dobije novu dimenziju.

Uroš ZORIĆ