Cementom ozidani hodnici odišu prazninom. Šerif Aleks Truman osluškuje bat sopstvenih koraka. U podrumu farme na obodu grada, na kompjuterima koji su mesecima ljubomorno čuvali podatke, u dnevnicima tajanstvenih ljudi koji su ovde obitavali, šerif nailazi na informacije koje će ga naterati da razmisli o sopstvenoj lucidnosti. Jesu li stvari koje su se ovde zbile samo plod mašte nekoliko ludaka ili je u pitanju zavera čije će posledice osetiti celo čovečanstvo? Na umorne oči spušta se koprena, a glava postaje teža. Poslednjim naporom svesti šerif posmatra senku koja upravo zamiče za ugao...

Corrosion gradi horor atmosferu na nenametljiv i gotovo suptilan način. Osećaj teskobe, nelagodnosti i klaustrofobije biće verni šerifovi pratioci dok istražuje podzemni kompleks ispod naizgled bezazlene farme. Sve počinje nekoliko dana ranije, kada Truman u noći naleće kolima na čoveka koji se tetura sredinom puta. Iako incident prolazi bez povreda, stranac u sledećih nekoliko dana neće prozboriti ni reč, da bi iznenada izgovorio samo jednu frazu: „Farma hladne zime”. Truman se upućuje na rutinsku proveru napuštene kuće.

Možda najbolja osobina ove avanture leži u činjenici da su sve zagonetke savršeno utkane u priču. Nema nelogičnih kombinacija predmeta iz inventara. Ničiji deda nije bio ćaknuti ekscentrik, koji je osmislio sulude mehanizme samo da bi mučio buduće avanturiste čiji je dolazak volšebno predvideo. Zagonetke, inače, spadaju u red težih (u tom pogledu, Corrosion je prava pravcata hard-core avantura starinskog kova), te igrači željni izazova neće ostati praznih ruku. Težini dodatno doprinosi i to što kombinovanje predmeta iz inventara nije recipročno – predmet A moguće je primeniti na predmet B, ali obrnuto ne važi! Kompjuteri i dnevnici (po običaju) donose gomile teksta, koje srećom nisu nimalo dosadne. Naprotiv, priča je napeta, igrač je u neizvesnosti do samog kraja, a u dnevnicima se lepo mogu osetiti različitost karaktera i snaga osećanja ljudi koji su ih pisali.

Nažalost, Cold Winter Waiting pati i od nekoliko negativnih osobina. Prva je jednolično okruženje – čini se da bi jedna dobra, stara viktorijanska vila bila bolja alternativa bezbrojnim hodnicima i oskudno nameštenim sobama. Druga zamerka odnosi se na iznenadno otključavanje udaljenih prostorija, o čemu igrač ne dobija nikakvu indikaciju. Mošda izgleda kao sitnica, ali niko ne voli da se stvari u avanturama dešavaju bezrazložno (doduše, čak se i ova nelogičnost može opravdati misterioznim prisustvom nekog ili nečeg što se vrzma naokolo, a to ćete i susresti negde pred kraj). Krajnje arhaično izvođenje (kretanje po „čvorovima” i statične lokacije) ne možemo posmatrati kao manu, jer je u ovakvom tipu igara ipak najvažniji kvalitet priče i zagonetaka. Corrosion ne oskudeva ni u jednom.

Miša MITRANOVIĆ