Svaki put kada pomislimo da se tower defence groznica polako bliži kraju, zapljusne nas još jedan talas naslova. Svaki pretendent na tron ima poneku začkoljicu koja ga čini jedinstvenim ili barem upečatljivim. Ovog puta se Paradox Interactive pridružio toj skupini, obogativši Majesty univerzum igrom tog tipa. Šta igru Defenders of Ardania čini drugačijim od konkurencije? Autori bi rekli da je to simultano rukovođenje napadom i odbranom. Mi bismo pak rekli da je posredi nešto sasvim drugo.

Autori svakako ne lažu. Pored gradnje kula koje preusmeravaju i oštećuju protivničke jedinice, igrač je zadužen i za slanje talasa napadača ka neprijateljskom zamku. Premda to verovatno nije nova ideja, retko je korišćena. Međutim, ono što daje lični pečat svakoj partiji jeste činjenica da su kule i ratnici potrošna roba. Repromaterijal. Topovsko meso. Kompletna mehanika dizajnirana je s tim na umu.

Broj kula koje možete sagraditi tokom partije je ograničen, te ćete ih često rušiti da biste se prilagodili promeni taktike protivnika ili pak da biste sami inicirali tu promenu. Svoje građevine demoliraćete i da biste ih zamenili drugim, koje u tom trenutku više odgovaraju pejzažu bitke. Adaptivna priroda partija povukla je sa sobom neobičan ekonomski sistem – priliv novca je relativno stalan, a kako vreme odmiče polako se ubrzava da bi ispratio munjevitu brzinu kojom se taktike menjaju u hodu.

Lepeza kula je široka, ali pozamašan deo njih ima upotrebnu vrednost koja je, u najmanju ruku, sumnjiva. Teorijski, svaka od njih idealno tamani određeni tip vojnika, ali u praksi se retko sve one koriste.

Igrač nema direktnu kontrolu nad jedinicama, već se njegov posao sastoji od komande za slanje i preusmeravanja blokiranjem određenih prolaza. Kategorije prašinara dobijaju iskustvo korišćenjem, te tako stiču naprednije osobine. Kada se dovoljno unapredi, svaka klasa otključava odgovarajućeg heroja, koji predstavlja desetostruko jaču verziju date jedinice.

Nažalost, AI nije posebno dovitljiv. Rani juriš na taktičke ciljeve kao što su rudnici, uzvišenja i magijski izvori najčešće obezbeđuje pobedu. Međutim, kampanju treba sagledati samo kao uvertiru u multiplayer komponentu. Dosadnu i predvidljivu radnju prožetu užasnom glumom donekle spasavaju vickasti dijalozi, a dizajn nivoa je zanimljiv, ali AI jednostavno ne pruža dovoljno izazova. Užasno koncipirani tutorijali koji smetaju umesto da pomažu nimalo ne popravljaju utisak.

U režimu za više igrača Defenders of Ardania blista. Haotičnost i frenetičnost ovog naslova dolaze do punog izražaja tek onda kada se sukobite sa živim čovekom, i tada igra postaje bliža gađanju kamenjem nego strategiji. Pitanje je koliko će se ona svidati ljubiteljima podžanra, koji su navikli na pitomiji tempo igranja, ali je svakako vredna pažnje ako joj pristupite otvorenog uma.

Pavle ĐORĐEVIĆ