Tokom rada na Brütal Legendu u jednom trenutku došlo je do zastoja. Umesto da pusti zaposlene da ’vataju zjale, Tim Šejfer, vođa te bande i vizionar kakav jeste, odlučio je da podeli ekipu na četiri dela. Svaka od četiri ekipe imala je zadatak da u roku od dve nedelje dođe do prototipa za sopstvenu malu igru. Predvodnik jednog od tih timova, Šejferova glavna animatorka i bivša članica Pixara Taša Haris, shvatila je da je to pravi trenutak da razvije svoju staru ideju. I tako je nastao Costume Quest. Ceo poduhvat završio se trijumfalno – sve četiri igre pojavile su se tokom prethodnih godinu dana (za konzole). Nije da Šejfer nije hteo da napravi svoje igre i za PC – problem je bio u nedostatku izdavača.

I onda bi – Stiv Dengler. Biznismen koji je odlučio da finansira port Costume Questa čisto zbog toga što mu se igra dopala. Šta drugo da očekujemo od lika koji se preziva Dengler sem čistog awesomenessa – zvuči kao neki dečji film sa Džimom Kerijem. I to je sve nekako u skladu s igrom o kojoj je reč. I Stiv Dengler i Costume Quest su trijumf lepih vrednosti, duha i dobronamernosti.

U osnovi, Costume Quest je priča o ljubavi između brata i sestre, smeštena u Halloween milje. Na početku jedno od njih dvoje kidnapuju čudovišta koja kradu candy. Drugi deo dua onda kreće u spasilačku misiju ispunjenu opasnošću, čudovištima i bombonama.

Da krenemo od gejmpleja – mnogo je zarazan, ali i prilično prost. Najviše podseća na Penny Arcade ili nekakav lite Final Fantasy. Postoje dve komponente izvođenja. Prvo imamo glavnu mapu po kojoj se krećemo. Taj deo igre podseća na rolplej – pričamo sa NPC-jevima, skupljamo bombone (valuta u igri), kupujemo unapređenja itd. Takođe, nalazimo kostime koji praktično određuju klasu naših heroja (kojih ima maksimalno tri).

Kada susretnemo protivnike, prelazi se na drugu ravan izvođenja – poteznu strategiju na posebnom ekranu, što je dominantan deo igre. Borbe su proste, ali veoma zabavne. Svaki kostim (klasa) ima osnovni napad različite jačine, ali i specijalni potez koji prvo mora da se napuni. Dobra stvar je to što u svakom trenutku mozak mora da bude uključen. Kada da upotrebimo koji napad i kog protivnika da udarimo? To su pitanja od suštinske važnosti. Dalje, bitno je da sklopimo adekvatnu družinu. Mi smo, recimo, koristili dva fajtera i hilera, ali postoje i druge varijante. U suštini, lako se ovlada pravilima, ali uvek moramo da budemo pažljivi. I zato je igra veoma zarazna.

Problem je u tome što nikad nema mnogo opcija niti potrebe za pametnijim taktiziranjem. To je jedina veća mana igre. Autor ovih redova ne bi da se hvali, ali nije poginuo nijednom. A voleo bi da je morao da se malo pomuči. Mada je i ovako bilo super.

Borba nije sve – postoji i blagi avanturistički momenat, koji podseća na DeathSpank. Samo drugačije – umesto predmeta, koriste se kostimi za prevazilaženje prepreka. Recimo, ne možemo da siđemo u kanalizaciju jer nam voda kaplje na glavu. Kako to da rešimo? Obučemo kostim viteza i iskoristimo štit kao zaštitu. To je prosto za decu koja nikad nisu igrala avanture, ali ipak zanimljivo i upotpunjujuće. Čisto da ne bude samo borba.

Važna tema, pored bratsko-sestrinske ljubavi, jeste mašta. Likovi nalaze kostime i postaju superheroji koji se bore protiv zla, odlaze u avanturu... To je nešto o čemu mašta otprilike svako malo dete (a i poneko veće). Šta bi bilo kad vitlanje plastičnim mačem uz poklič „Za Krona!” ne bi bilo samo imaginarno? Dečja nirvana. Njih će Costume Quest oduševiti, a nas je podsetio na stara, dobra vremena.

Posebno su lepo i vispreno napisani dijalozi. Nije im svrha da nateraju na smeh do suza, već da izazovu blaženi smešak na licu. I u tome su izuzetno uspešni. Pravo je osveženje igrati ovako lepo napisanu igru posle mora amaterskih. Kao kad pređete sa „Jackassa” na Vudija Alena. Jedino što bi dijalozi bili bolji da ima glasova, ali i ovako je OK, jer su toliko pro da smo ’ladno mogli da čujemo glasove u glavi dok smo igrali (pozdrav iz sanatorijuma) – toliko su likovi lepo profilisani.

A tek je dizajn awesome! Baš se vidi da je glavna dizajnerka radila u Pixaru. Sve podseća na Tima Bartona. Samo što je manje čudno. Igra na mapi je onako – lepa je, ali ništa impozantno. Međutim, borbe! Borbe su prelepe i ekstremno kul. Tu ponajviše mislimo na stripske animacije poteza. Pravi je plezir gledati ih.

Aleksandar ĐURIĆ