Batman: Arkham City

Velika moć podrazumeva veliku odgovornost... Bićemo toliko slobodni da Marvelovu krilaticu odlepimo sa Spajdermena i prišijemo je najpoznatijem DC superheroju, tačnije drugoj igri sa Tamnim vitezom u naslovnoj ulozi. Kada se prihvatila rada na nastavku Batman: Arkham Asylum, bivšoj najboljoj igri baziranoj na strip junaku ikada, momčad iz Rocksteady Studiosa verovatno je kolektivno osećala stomačne trnce i nervozu. Kako nadmašiti Arkham Asylum, kako augbetmenovati Betmena, kako ne razočarati fanove stripova, filmova, akcionih figurica, Šeldona i druge frikove koji sada očekuju nešto bolje od najboljeg? Prag kvaliteta je, činilo se, prva igra postavila previsoko da bi smrtni ljudi mogli da umešaju njen dostojni nastavak.

Nemoguća misija je uspela, a Batman: Arkham City je lakonski, gotovo efortlessly bolji od Arkham Asyluma na svakom planu koji je relevantan za ocenjivanje. Igra je lepša, veća, ima odličnu priču (po merilima stripa), prebogata je obaveznim i opcionim sadržajima, nelinearna... Da nema problema sa DirectX 11, bila bi iritirajuće savršena.

Batman: Arkham City nastavlja se neposredno na dešavanja iz Arkham Asyluma. Gradske vlasti Gotama zaključuju da su sanatorijum Arkam i zatvor Blekvoter nedovoljno sigurni za rastući broj „kriminalno ludih” zatvorenika, te odlučuju da štićenike saberu u kontrolisaniju gomilu. Jezgro starog Gotama ograđeno je visokim zidinama i adaptirano u ogromnu zatvorsku enklavu na otvorenom. Zatvorenici ovakvog Arkham Cityja imaju slobodu kretanja u okviru enklave, i niko ne insistira na primernom vladanju sve dok ne pokušaju da se približe zidinama, što je jedina aktivnost za koju je zaprećena upotreba (smrtonosne) sile. Spoljne ivice Arkama obezbeđuje osoblje Tyger Securityja pod komandom dr Hjuga Strejndža, psihijatra-supernegativca koji u „tajmlajnu” igre još nije pokazao svoje pravo lice. Predvodeći demonstracije protiv gradskih vlasti, Brus Vejn biva uhapšen i promptno uvršćen u generalnu populaciju, gde posle svega nekoliko minuta u dobrom društvu zaključuje da Betmena čeka veliki posao.

Dalja razrada zapleta počiva na tri velike osnove: Džokeru, kao neposrednom antagonisti s kojim Betmen ima vrlo ličan kleš; Hjugu Strejndžu koji kao omniprisutno zlo komunicira sa Betmenom i preti mu do finalne konfrontacije; Mr. Frizu, Pingvinu i Tu-Fejsu koji oplemenjuju osnovnu kampanju, kao i Bejnu, Dedšotu, Ludom šeširdžiji i ostatku frik-šoua koji popunjava prebogat opcioni sadržaj igre. Ridlerovi trofeji i mini-kampanja sa Ženom-mačkom čine dve „igre u igri”, dodatno-opcioni sadržaj koji je fascinantan. Trofeja ima gotovo 500, a dobar procenat traži rešenje mini refleksno-logične zagonetke da bi mogao da se pokupi. Skupljanjem dovoljnog broja trofeja otključavate specijalne misije koje vam donose dodatnu dozu iskustvenih poena, koji vam otključavaju dodatnu opremu i ekstra borbene poteze. Na planu unlockablesa Arkham City je bolji od prethodne igre za dužinu spartanskog koplja.

Mesec dana kašnjenja u odnosu na konzolnu verziju igre objašnjeno je potrebom za finu implementaciju DirectX 11 podrške, koja je na kraju ispala vrlo problematična. Ako ne želite seckanje i neobjašnjive skokove u performansama, igru ćete (bar do prvog patcha, kojeg u trenutku pisanja ovog teksta nije bilo) morati da terate u DirectX 9.0 modu, prateći instrukcije sa oficijelnog foruma http://bit.ly/seuIpL.

Zapravo, super je što igra ima neki problem, inače bismo morali da joj damo trocifrenu ocenu.

Miodrag KUZMANOVIĆ