Rage

U starim, maglovito sanjivim vremenima, kada su ljudi bolji od nas vodili časne živote, znojavih lica radili poštene poslove i klesali potomke u čvrste ljude sa obe noge na zemlji, svaka nova igra id Softwarea dočekivana je kao svetsko čudo. Poput pesme žetelaca, selima i dolinama se pronosio glas o neviđenim grafičkim čudima, strašnim poligonalnim kreaturama i hardverskoj ceni koju je svako bio spreman da plati, zanemarujući neplaćen ušur mlinaru i pocepane čakšire kroz koje je vrištao vetar. Wolfenstein 3D, Doom, Doom II, Quake, Quake II i Quake III Arena bili su lektira koja je imala nemerljiv uticaj na pravilno formiranje nekoliko generacija igrača. Onda je došao Doom III, i svi skinuše šešire u neverici; sledilo je produciranje tužnog Quakea 4 (made by Raven), što je u usta prostog naroda prvi put stavilo WTF; posle Quakea Live, free2play iteracije deset godina stare Arene, svako je u glavi sahranio legendu o kralju idu, suverenu koji je svetu podario ideju o pucačini u prvom licu, a onda podlegao demenciji i kreču.

„Priče u igrama imaju isti značaj kao i priče u porno filmovima” i „PC nije naša primarna izdavačka platforma”, citati su Džona Karmaka, koji se u najvećoj meri odnose na Rage. Okvirna slikovnica o asteroidu koji je pogodio Zemlju, ARK programu koji je odabrane hibernirao za neka bolja vremena, preživelima koji životare u „Mad Max” enklavama, banditima koji ih terorišu i shadow organizaciji koja izigrava high-tech policiju, koristi svaki kliše u postapokaliptičnoj knjizi.

Rage je pseudonelinearna kombinacija pucačine u prvom licu i vožnje, obogaćena sa nekoliko mikro RPG elemenata. Igra ni približno ne spada u open world žanr, jer sloboda koju nudi ima lagano kozmetički karakter. Vožnja pačvork automobila (naoružanih miniganom i raketama) po stazicama koje spajaju naseobine predstavlja „nelinearni” deo igre. Preuzimanjem „questa” od NPC-a otvara vam se instancirani FPS nivo na određenoj lokaciji u divljini, koji morate odraditi da bi priča nastavila da se odmotava. Igra poseduje i opcione questove, koji se svode na prosti fetch ili instanicirano šoranje sa mutantima. RPG elementi igre svode se na kupovinu poboljšanja za oklop i oružja, u koje svrhe ćete koristiti novac (zarađen u questovima ili prodajom loota ili skupljen sa mrtvih tela). Nadograđivanje vozila umesto novca zahteva specijalne trkačke poene, koje dobijate osvajanjem prva tri mesta u trkačkim „eventovima” koji postoje u dva najveća quest čvorišta.

Sirovi pucački segment igre jeste ono po čemu ultimativno valja oceniti Rage, ali on ne predstavlja ništa što niste iskusili nebrojeno puta do sada. Instancirane zone su osmišljene kao braon linearne/hodnik sekvence prepune skriptovanih neprijatelja, uz ponekog bosića ili kakvu sličnu nepodopštinu. Jedini zaista uspeli momenat pucačke mehanike svodi se na reakcije protivnika na pogotke: izvijanja, uvijanja, bacanja i piruete kompenzuju oružja kojima nedostaje potencije i „oooompha”.

Rage je prva igra koju pokreće novi id Tech 5 3D engine, koji je, kao i prethodnici, baziran na OpenGL-u. Njegova najznačajnija novina je Megatexture modul, napredni set rutina za strimovanje tekstura (koje čine gro materijala u 24 GB instalacije na HDD-u), koji sprečava ponavljanje šema i šara na enterijerima i eksterijerima: svaki kamen, drvo i fotelja u igri su (makar teorijski) vizuelno jedinstveni. Problemi sa nestabilnošću igre na Radeonima rešeni su novim drajverom, a prvi patch za igru doneo je mogućnost delimičnog tweaka vizuelnih opcija, koje su, kao i u slučaju Crysisa 2, bile potpuno rudimentarne (hint: uključite v-sync). Ovako zakrpljena igra vizuelno balansira između pristojnog i spektakularnog, a tokom igranja i zevanja u okolinu nismo mogli da se otmemo sanjarenju o Falloutu 4 urađenom u istom engineu. To bi zaista bio treat.

Filozofija mnogih razvojnih studija je „obezbediti hepiend retardu”, odnosno težinski projektovati igru da na normalu bude lakša od poluvelter kategorije. Rage se spušta na nivo muve, nudeći izazov koji se graniči sa zevanjem – borba pešice još i ima uzbudljivih momenata, ali su trke i resursna ekonomija takvi da možete fejlovati jedino ako imate kesere umesto ruku i vatu umesto mozga. To je s jedne strane OK, s obzirom na to da vam igra dva puta uslovljava nastavak kampanje pobedom u trci. Da je jurcanje iole teže, sigurno bi razgnevilo igrače koji su primarno očekivali FPS.

Rage nema normalan, kompetetivni multiplayer, ako ne računamo borbene trke protiv maksimalno tri igrača, koje vam mogu biti interesantne nekoliko desetina minuta. Kooperativne single player misije (Legends of the Wasteland) malčice su bolje, ali ni one ne nude zabavu na iole duže staze. Ako svaku igru posmatrate kao investiciju, davanje 50 evra za Bes je siguran način za obilato lučenje dotične emocije.

Miodrag KUZMANOVIĆ