Šta biste uradili kada bi se od vas očekivalo da napišete esej od pet hiljada slovnih znakova na temu „Transformersa 3”? Zasadili biste se ispred ekrana i tri dana isparavali kao filadendron, ne odmičući dalje od „film je dvosatno škripanje zupčanika i servomehanizama, prošarano eksplozijama i drobljenjem betona, bez smrti”. Gears of War 3 je sličan, osim što traje osam sati i što smrti ima k’o drva. Ova raskošna kombinacija stenjanja i pucanja tipičan je all style, no substance proizvod, fantastičan u radijantnoj samodovoljnosti sopstvenim limitima koje nosi kao odlikovanja. Ako je ikada bilo igre u koju vredi upreti prstom i reći: „E, ovo ti je tipična američka stvar”, to je bez sumnje Gears of War 3.

Ovakav karakter Gearsa ima apsolutnog smisla s obzirom na status igre, koja je, kao i njeni prethodnici (osim prvog dela), ekskluzivna za američki Xbox 360. Nekako se čine kao da su jedno za drugo: match made in heaven sklopljen u zemlji Votergejta i voterbordinga, sa plodom u formi akcionog zadovoljstva i duševnog stupora koji ostavlja u svesti igrača.

Gears of War 3 je finalni deo franšize, sa krajem koji je definitivan i apsolutno zaokružen, makar u sferi Markusa Feniksa i rata sa Lokustima na planeti Sera – čak i ako bude Gearsa 4, on će imati svoju sopstvenu priču, pošteđenu naslaga slavne prošlosti. Malo ko je očekivao da će Epic Games ispasti faca, prisloniti koncept cliffhangera na panj i brutalno mu odseći glavu: u moru Haloa i drugih naslova koji vas deceniju ziguju u mozak i umesto epiloga daju bikovski izmet, Gearsov završetak je svež kao planinska lavina.

Na ovom mestu valja istaći mali disclaimer. Vaš slavni izveštač ne igra pucačke igre samo zbog slasti pražnjenja šaržera u nečije lice, već zbog okruženja, priče i drugih karakterno-dramaturških gluposti. U pogledu smislene karakterizacije likova i posmatranja/proživljavanja perspektive potpune katastrofe iz očiju odlučnih očajnika, Feniks kao nosilac priče krajnje je pogrešan, jednodimenzionalni izbor, sveden na ceđenje pretnji kroz zube, opore opservacije i stenjanje. Karikatura, a ne konac, krasi delo trećih Gearsa, praveći zjapeći jaz između miliona uloženih u produkciju i profilisanje likova kao što je Kol Trejn, i glavnog junaka koji podseća na retardiranu, antipatičnu govedinu, koja na svaku situaciju u igri ima samo jedan komentar. Mugh.

A situacija je sledeća: posle urušavanja Jacintoa, poslednjeg „nepokorenog grada” na Seri, rat sa Locustima je prividno dobijen, ali preživelo stanovništvo, u sferi lebensrauma, ima izbor između urbanih ruševina i brodova na nemirnom moru. Markus, Dom, Kol i ekipa svili su toplo gnezdo na bivšem nosaču helikoptera, ali idila mirnog bitisanja biva narušena u petom minutu uvodnog podsećanja na kontrole. Lambent, rasa mutiranih zveri koje napastvuju i ljude i Locuste, ukazuje se kao pretnja koja ima potencijal da finalizuje genocid čovečanstva. Ratujući protiv Lambenta i Locusta istovremeno, Markus i njegova mala operativna jedinica trkaju se protiv sata čija je kazaljka odavno prešla pet do dvanaest... Kampanja, u kojoj nema previše obrta niti natezanja, ali koja je bogata „uuuu, je**te” momentima, ima zadovoljavajući kraj i ne ostavlja repove koji se mogu alternativno protumačiti.

Realnog kvaliteta grafike i mehaničkih mikrounapređenja nećete biti svesni sve dok u konzolu ne ubacite disk sa prvim Gears of Warom. Igra koja vam se rane 2006. godine činila kao predivni fragment fantastične ZOMG budućnosti, sada će vam izgledati kao nešto izvučeno čakljom iz tresetišta. Gears of War 3 peče oči koliko je lep, stoga mu je beskrajno lako oprostiti činjenicu da je glup kao stopalo.

Miodrag KUZMANOVIĆ