Od svih franšiza Paradox Entertainmenta, Crusader Kings je ispod radara prošao najniže. Jedna igra (2004) i jedna ekspanzija (Deus Vult, 2007), i to je sve. Minoran skor u poređenju sa Europom Universalis i Hearts of Ironom, pa čak i sa Victoriom (dva nastavka i dve ekspanzije, druga samo što nije...).

Prvi Crusader Kings doneo je mnogo interesantnih novina u svet grand vojno-političkih strategija, od kojih je svakako najbitniji „dinastički” engine, do tančina razvijen tek u Sengokuu, sedam godina kasnije. Taj unapređeni modul personalno-dinastičko-vazalno-sizerenske kombinatorike, upakovan u poslednju iteraciju Clauzewitz enginea, sa poboljšanom diplomatijom u stilu Europe Universalis III i tonom novih opcija vezanih za religiju i razvoj feuda, čini srž ove fascinantne igre. Crusader Kings II je igra koja stvara „sedneš i cijukneš” emotivno stanje i jedan je od onih naslova koji slobodno vreme ubijaju na vrlo brutalan, srednjevekovno surov način. Iako pozna beta verzija o kojoj ovde pišemo pliva u bagovima koji će u manjoj ili većoj meri sigurno perzistirati i neko (duže) vreme po izlasku igre, ovo će biti jedan od naslova koji će se igrati godinama.

Ljudsko-resursni i personalno-dinastički modul, razvijen za potrebe Sengokua, ovde je nekoliko puta usložnjen. Pre svega, sada na dvoru imate petoro (umesto tri) specijalizovanih asistenata (Chancellor, Spymaster, Marshall, Steward, Lord Spiritual), od kojih svaki, pored dve standardne funkcije, ima i opciju za asistenciju u razvoju tehnologije. S obzirom na to da je ovo feudalna simulacija, posebna pažnja poklonjena je opcijama za učvršćivanje vlasti. Sistem donošenja feudalnih zakona koji obavezuju vaše podanike (iznos poreza, kvantitet snaga koje daju u slučaju rata...) i vas (nasledno pravo po principu primogeniture ili neko drugo) zahteva pažljivo balansiranje između želja i mogućnosti. Imperijalna harmonija srećne vlastele i benevolentnog vladara začas prerasta u građanski rat – jedna pogrešna ženidba i 10 odsto više poreza u stanju su da naprave raspad sistema, koji će vaše komšije (koje imaju casus belli) i te kako znati da iskoriste.

Stvar od koje Paradoxove strategije akutno boluju je štrebersko insistiranje na statistikama nauštrb personalitya. Europa Universalis III i Sengoku počeli su sa stidljivim rešavanjem tog problema kroz veću frekvenciju „realm dilema” (pop-up dijalog koji daje neki strateško-lični izbor), ali tek ga Crusader Kings II adresuje na pravi način, postavljajući ga kao stalan gameplay element, a ne kozmetički izuzetak. Svaki put kada aktivirate neki „realm event” nalik na veliki vašar, vlastelinsku gozbu, lov, turnir ili nešto peto, dobićete seriju dilemica vezanih za utrošak resursa, lično učešće ili neku drugu pitalicu. Na primer, ako odlučite da na gozbi poslužite meso od medveda, imaćete opciju da sami odete u lov, što vam daje sigurnih 10 poena prestiža, ali i šest odsto šanse za povredu koja smanjuje lične statistike i može dovesti do smrti. Pored generalnog prestiža, sada postoji i separatni prestiž koji imate kod klera (piety), a koji kod katoličkih velmoža igra mnogo veću ulogu nego kod pravoslavaca i muslimana. Asistencija pape u borbi protiv manje „pobožnih” konkurenata može biti presudna, a učešće u krstaškim ratovima garantuje dobre odnose sa Svetim ocem. Krstaške ratove, koji su (svojevrsna) sadržajna okosnica igre, osim iz krstaške, možete ispratiti iz bilo koje druge perspektive. Možda će vam biti interesantno da igrate kao Saladin i da nevernike lagano isterate iz Svete zemlje, a možda vam na srcu leži Vizantija, koja se ratovima može okoristiti ako ne napravi istorijsku grešku i Carigrad ostavi na izvolte krstašima. Decisions, decisions...

Crusader Kings II pojaviće se sredinom februara 2012.

Miodrag KUZMANOVIĆ