Rasprave o smislu života, čitanje knjiga, gledanje History Channela i druge (manje-više) dubokoumne radnje su kul. Međutim, s vremena na vreme autor ovih redova voli da otvori pivo, pusti „AC/DC” i gleda neke eksplozije. Tada Renegade Ops dobro dođe.

Gejmplej je lepo sažeo jedan strani kolega: „Izometrijski Just Cause”. To nije baš u potpunosti tačno, ali je veoma blizu istini. Renegade Ops stvarno deluje kao neki spinoff Just Causea, što i nije iznenađenje jer su autori isti ljudi. No, Renegade Ops je mnogo linearniji, fokusiraniji i, uopšte, manje gabaritan. Naglasak je na neprestanoj akciji, a apsolutni lajtmotiv igre je sveopšta destrukcija u svoj svojoj slavi – nešto ovoliko testosteronsko nismo odavno igrali. Prosto, dok igrate ne možete da se ne osetite „like a boss”.

Just Cause je ipak bio sandbox. Renegade Ops načelno jeste sandbox, ali i nije – možete slobodno da se krećete po mapama, ali su zadaci vremenski uslovljeni. Time je onemogućen način igranja „da zavirim ispod svakog kamena”, jer ako zavirujete ispod svakog kamena, nećete imati dovoljno vremena da završite glavni quest. Na taj način autori su postigli da igra bude neviđeno eksplozivna. Druga važna stavka je to što ste izrazito ranjivi, tako da uvek morate da se pazite. Stalno ćete (ali baš stalno) kružiti oko protivnika, pokušavajući da izbegnete hice. Nema zaklona, nema kalkulisanja. Samo akcija. I to je sve izuzetno zabavno. Taman je toliko jednostavno da ne zahteva pravo razmišljanje, a taman toliko komplikovano da ne bude dosadno. Šta je tu bitno? Da se gleda ko će prvi u večna lovišta, da se nitro koristi u pravo vreme i tome slično. Sve je mnogo prosto, ali ne toliko da sklizne u bezumnost i dosadu. Normalno, igra ima i nekih mana, ali ništa vredno pomena.

Ono što nam se nije svidelo je priča. Renegade Ops je akcioni hit osamdesetih. Ali ne kao nešto s Brusom Vilisom, nego više u stilu Majkla Dudikofa. Zaplet manje-više, to je prilično nebitno (inače, bavi se timom plaćenika koji love poludelog teroristu), ali ono što ovde ne valja jeste što zapravo nema glavnog lika! Jeste da birate svog favorita od četvoro ponuđenih, ali on (ili ona) onda ništa ne izgovori tokom cele igre! Bukvalno se ne pojavljuje u scenariju. Nije „Umri muški” dobar zbog genijalne strukture zapleta, već zbog Džona Meklejna i njegovih one-linera. A u Renegade Opsu nam se svidela samo jedna jedina fora.

To sve nije dealbreaker, igra i dalje zaslužuje visoku ocenu, ali je šteta što zbog manjih propusta nije ušla u Hall of Fame. Ovako je samo mnogo zabavna, ne-baš-ali-maltene-potpuno-bezumna akcija. Koju ipak preporučujemo svim srcem.

Aleksandar ĐURIĆ