Kada bi vas neko zamolio da mu na izvesno vreme pozajmite dušu, jer je to jedini način da se svet spase od nadolazeće kataklizme, da li biste to učinili? Ako je odgovor pozitivan, uključite računar, sedite ispred monitora, pokrenite Omikron: The Nomad Soul, zatvorite oči i pustite da vaša duša zaroni u futuristički svet u kome je sve moguće.

Ako ste gledali film „Blade Runner” i čitali roman „Grad i zvezde” Artura Klarka, onda ćete imati približnu predstavu o tome gde će se vaša duša obreti ako dozvolite momku po imenu Kay’l 669 da vam je privremeno uzme. Bićete preneseni u paralelnu dimenziju u kojoj dominira Omikron, grad pod kupolom nalik na Klarkov Diaspar. Vodeći Kay’la započećete i okončati istragu o misterioznim ubistvima koja su potresla Omikron i ući u trag demonima koji skupljaju ljudske duše. No, život u obličju mladog policajca neće dugo potrajati. Nakon njegove iznenadne smrti, vaša duša će se preseliti u novo telo - bolničarke Ysmala’n 402, koja je u mrtvačnici prva dodirnula Kay’lov leš. Proces prelaska iz tela u telo dogodiće se još nekoliko puta pre nego što se vaš lutajući ego ponovo vrati svom vlasniku.

Omikron: The Nomad Soul je 3D avantura francuske firme „Quantic Dream” koja je svoj premijerni nastup na igračkom tržištu započela vrlo ambiciozno. U poslednjih deset godina kompjuterske industrije, upravo su iz Francuske dolazili najbolji primerci ovakvih igara (pomenimo samo trilogiju Alone in the Dark čiji je uticaj na Nomadsku dušu ogroman). Autori su zadržali praktično sve osnovne karakteristike pomenute trilogije, samo su dodali kontinualno kretanje u prostoru, pri čemu kamera ne mora pratiti junaka isključivo s leđa.

Avanturi slede sve pohvale. Scenario je kvalietan, mada u njemu postoje neki „deja vu” momenti, zagonetke su logične i imaju umerenu težinu, taman da igranje Omikrona ne bude opterećenje. Malu smetnju predstavlja činjenica da je broj predmeta u inventaru ograničen na osamnaest, što je zaista sitna brojka u poređenju sa onim što je moguće pokupiti i koristiti. Na sreću, na mnogim lokacijama mogu se sresti specijalne mašine koje u sebe primaju sav višak predmeta i čuvaju ih sve dok se ne ukaže potreba za njihovom upotrebom.

Angažovati bar jednu poznatu facu iz sveta šou biznisa da na bilo koji način, svojim glasom ili pojavom, da doprinos stvaranju neke kompjuterske igre, automatski znači poboljšati njenu prodaju. Omikron je još u najavama privukao veliku pažnju zbog informacije da je legendarni Zigi Stardast, alias Dejvid Bouvi, uzeo aktivno učešće u njegovoj izradi. Bouvijev doprinos vidljiv je prvenstveno na muzičkom planu. Kompletan „soundtrack” za Omikron je njegovo delo, s tim što pored uobičajnih instrumentalnih deonica sadrži i nekoliko vokalnih kompozicija, koje su, po našem mišljenju, daleko slušljivije od Bouvijevih eksperimenata iz druge polovine devedesetih. Čuveni muzičar je prihvatio i ulogu glumca, ali je njegovo učešće na tom planu svedeno na minimum - pozajmio je glas Bozu, kibernetskom polubožanstvu koje je duhovni vođa pobunjenika. Radi mira u sopstvenoj kući, Bouvi je u igru „na mala vrata” progurao i svoju suprugu Iman, poznatu tamnoputu manekenku, čiji je lik iskorišćen za stvaranje jedne od glavnih junakinja Omikrona.

U grafičkom pogledu igra ne donosi ništa spektakulrano, ali ima jednu pionirsku odliku. Animacija ljudskog tela u najboljim 3D igrama dostigla je izuzetan kvalitet i realnost, ali je istovremeno potpuno zanemarivano ljudsko lice, tj. mimika koja nastaje prilikom govora i izražavanje osećanja pomoću grimasa. The Nomad Soul je prva igra u kojoj su svi likovi renderovani tako da im se usne pomeraju u skladu sa tekstom koji izgovaraju, a sa lica im se može pročitati raspoloženje. Tu i tamo mogu se primetiti manje nesavršenosti, ali to su ipak dobri početni koraci u pravcu postizanja idealno renderovanog čoveka u kompjuterskim igrama.

Da bi privukli širu igračku populaciju (čitaj: zaradili više novca), autori su odlučili da u avanturu ubace arkadne elemente, što samo po sebi i ne bi bilo tako loše, da način na koji je to urađeno nije za svaku kritiku. U Omikron su integrisane dve vrste akcionih sekvenci: borilačke i pucačke. Ove prve su urađene u stilu dalekoistočnih tabačina za konzole tipa Tekken ili Toshinden. Iako prilično odudaraju od avanturističkog koncepta igre, borilačke scene funkcionišu sasvim lepo: solidno su urađene, javljaju se relativno retko (samo kada je to opravdano), težina im se može podesiti i ne narušavaju mnogo tok same igre. Sa Doomolikim sekvencama stvari stoje drugačije - napravljene su neinventivno (napucavaj teroriste između gondola u samoposluzi, skači sa krova na krov i uz put ubijaj stražare i sl.), amaterski (loša kontrola kretanja, glupa oružja itd.) i, što je najvažnije, nisu ni najmanje zabavne. Ovome doprinosi i to što se pozicija može snimiti samo neposredno pred početak akcione scene. Tako je jedna odlična avantura potpuno nepotrebno pretvorena u žanrovski gemišt koji će se nekome dopasti, a nekome ne. Ako ste spremni da svoju dušu stavite na kocku, a ne smeta vam da između dve mozgalice nekoga upucate ili prebijete, Omikron: The Nomad Soul će vas sjajno zabaviti.

Slobodan MACEDONIĆ