Forgotten Realms je nesumnjivo najpopularniji „TSR-ov” ciklus RPG avantura, o čemu, između ostalog, svedoči veliki broj kompjuterskih igara zasnovanih na njemu. Postoje, međutim, i drugi ciklusi (Ravenloft, Dragonlance itd.) koji koriste manje-više iste principe generisanja likova i pravila za njihov razvoj, ali imaju specifičnosti po kojma se međusobno raspoznaju. Ubedljivo najčudniji svet, u kome je moguće ono što je u drugima neizvodljivo, jeste Planescape, zemlja čiji stanovnici slobodno mogu prelaziti iz jedne u drugu ravan egzistencije. Njen glavni grad Sigil popularno je nazvan „City of Doors” zbog velikog broja međudimenzijskih portala, a vrhovna vladarka „Lady of Pain” predstavlja jednu od najoriginalnijih kreacija mašte „TSR-a”. Planescape do sada nije doživeo kompjutersko izdanje, verovatno zato što je njegov univerzum bio suviše složen da bi bio dočaran na starim mašinama. Na ovaj rizičan potez odlučila se firma „Black Isle”.

Jednoga dana, u sigilskoj mrtvačnici, probudio se bezimeni momak („Nameless One”), sav u ožiljcima i potpuno izbrisanog pamćenja. Na stranu to što nije znao svoje poreklo; mnogo je gore što nije bio siguran da li je živ ili mrtav. Njegov „memento mori” govorio je da je umro ne jednom, već više puta, pa ipak, činilo mu se da je živ, jer mogao je da govori, hoda i jede. Gomila pitanja prolazila su mu kroz glavu, sve dok nije shvatio da odgovore mora potražiti sam, a ako mu neko uz put pomogne, tim bolje.

Nakon desetak minuta provedenih uz Planescape: Torment, brzopleti posmatrač bi lako mogao pomisliti da je u pitanju kopija Baldur’s Gatea sa drugim likovima. To je tačno samo u izvesnoj meri. Sličost između dve igre posledica je činjenice što Torment koristi tzv. „Infinity Engine”, koji je firma „Bioware” razvila za potrebe Baldur’s Gatea. Upravo zato dve igre poprilično liče jedna na drugu u grafičkom pogledu. No, to nije sve: način vođenja glavnog junaka i njegovih drugara iz grupe, kao i komunikacija sa NPC likovima, nisu pretrpeli nikakve izmene. Igrački interfejs i meniji, iako drugačije raspoređeni i redizajnirani, imaju u osnovi isti sadržaj i funkcije. Napredovanje likova odvija se po istom šablonu, s obzirom da obe igre poštuju AD&D pravila. Borbene sekvence, i sve ono što uz njih ide (izdavanje komandi, bacanje magija i sl.) izgledaju manje-više isto.

Međutim, ako zanemarimo očigledne sličnosti sa Baldur’s Gateom i uđemo dublje u suštinu Tormenta, videćemo da se ne radi o prostoj kopiji „Biowareovog” hita, već da je u pitanju igra koja nastavlja da razrađuje i usložnjava koncept RPG avanture koji je promovisao upravo Baldur’s Gate. To se zapaža na nekoliko nivoa. Pre svega, odnos glavnog junaka prema njegovim kompanjonima ima dalekosežne posledice po razvoj priče, ali i samih likova. Kroz dijalog sa članovima grupe, „Nameless One” može saznati dosta toga iz svoje prošlosti, tražiti savete u situacijama kada ne zna šta da radi, pa čak i učiti pojedine veštine, ukoliko za to postoje preduslovi. Planescape: Torment sadrži daleko više avanturističko-logičkih zagonetki od Baldur’s Gatea, i neke od njih mogu dobro da „oznoje” igrača, počevši od one sa previjanjem papira već na samom početku. Igra je, dakle, daleko od običnog „hack & slash” FRP-a, a pošto vrlo često postoji mogućnost da se neki zadatak uradi na nekoliko različitih načina, može se reći da ima i nelinearan karakter. U tehničkom smislu „Infinity Engine” je poboljašan utoliko što je kamera koja prati junake postavljena prividno na manjoj visini nego kod Baldur’s Gatea. Na taj način ona kadrira uži prostor, ali su zato likovi krupniji (neki zauzimaju i do trećine ekrana) i detaljnije renderovani.

Naziv igre, preveden na srpski jezik, ima tri značenja: agonija, mučenje ili patnja. Već time se sugeriše da je igra izrazito morbidna i da se u njoj mnogo toga vrti oko smrti. Ali, za razliku od Pračetovog „Discworld” univerzuma u kome je smrt karikirana, u Tormentu se njeno ime izgovara sa zlokobnim prizvukom. Planescape ne bi bio „uvrnut” svet kao što jeste, da nije nekih čudnih običaja vezanih za smrt. „Nameless One” je besmrtnik koji umire, ali se ponovo budi potpuno oporavljen. Njegovi drugovi nemaju tu privilegiju, ali ih glavni junak može vaskrsnuti zahvaljujući jednoj od svojih moći. Nasuprot svim „normalnim” igrama, u kojima je cilj izbeći smrt, ona je ovde dobrodošla, jer „Nameless One”, na prelazu iz jedne u drugu inkarnaciju doživljava „flešbekove” i tako vraća svoju izgubljenu memoriju. U Tormentu zbog toga praktično ne postoji pojam „Game Over” - čak je poželjno u nekim slučajevima pustiti neprijatelje da odrade svoj krvavi posao, jer se nakon toga mogu dobiti dragocene informacije. Kroz sam scenario igre oseća se uticaj horor filmova i proze, sa posebnim naglaskom na čuvenu zbirku pripovedaka „Knjiga krvi” Klajva Barkera (npr. ožiljci po junakovom telu su zapravo tekstualni zapisi, što idejno odgovara uvodnoj priči iz pomenute zbirke). Sve u svemu, Planescape: Torment je daleko od dečje igrice.

Malo ko je mogao pretpostaviti da će posle nepunih godinu dana iz „Interplaya” stići igra koja će po kvalitetu dostići, pa čak po pojedinim karakteristikama i prestići favorizovani Baldur’s Gate. No, što bi stari latini rekli: Tempus Edex Rerum (vreme uništava sve). Jedina prava mana Tormenta je to što je igra (i pored 4 CD-a) relativno kratka; ako zanemarimo taj detalj, dobijamo apsolutni hit za ovu zimsku sezonu.

Slobodan MACEDONIĆ