Firmu „Legend” poznajemo skoro isključivo po brojnim avanturističkim igrama (Shannara, Mission Critical, Blackstone Chronicles itd.). Njen prvi izlet u akcione vode zove se The Wheel of Time i predstavlja jednu od najoriginalnijih igara koje su se pojavile tokom prethodne godine.

The Wheel of Time je nastao po motivima istoimene serije fantazi-romana na našim prostorima malo poznatog, ali na zapadu veoma cenjenog pisca epske fantastike, Roberta Džordana. Iako smeštena u svet koji je Džordan osmislio, igra govori o vremenu i događajima koji su prethodili onome što je opisano u romanima. Glavna junakinja Ilejna (Elayna) pripadnica je sestrinstva kome je povereno da čuva poslednje primerke pečata koji imaju moć da iz večitog zatočeništva oslobode zlo božanstvo po imenu Dark One. Kada jedne večeri, u potrazi za pečatima, profesionalni ubica i lopov provali u Beli toranj, sedište pomenutog sestrinstva, Ilejna dobija zadatak da krene u poteru za njim i sazna ko se krije iza pokušaja krađe.

Half-Life i Thief: The Dark Project uneli su, svaki na svoj način, krupne inovacije u grupu Doomolikih igara. The Wheel of Time sada čini to isto na dva različita koloseka. Pogazivši jedno od osnovnih žanrovskih pravila, „Legendovci” su napravili igru u kojoj ne postoji ni jedno jedino oružje(!). Preciznije rečeno, oružja postoje, ali se ona u Džordanovoj mitologiji zovu „ten’angreal” artefakti. To su predmeti koji imaju moć upijanja i kanalisanja posebne vrste energije koja okružuje svet zvane „One Power”. Vrhunski medijumi poput Ilejne mogu iz takvih predmeta bukvalno iscediti ofanzivne, odbrambene ili specijalne magije. Efekti koje proizvode neki ten’angreali u principu su već viđeni (npr. bacanje vatrenih lopti), ali ima i prilično originalnih. Na primer, postoji artefakt koji glavnu junakinju teleportuje nekoliko koraka u bilo kom pravcu nezavisno od toga da li je ispred nje neka prepreka. To znači da prolazak kroz zaključana vrata, rešetke, ili čak tanji zid, ovde ne predstavlja nikakav problem. Ten’angreal predmeti su specifični i po tome što se više njih mogu koristiti u isto vreme, čime se postižu još složeniji magijski efekti.

Međutim, The Wheel of Time nije samo neobična varijanta Doomolike igre, već i mozgalica sa značajnim udelom strateških elemenata. U pojedinim misijama od igrača se traži da organizuje odbranu nekog objekta (zamak, utvrđenje i sl.) od neprijateljskih hordi. Tada mu na raspolaganju stoje najrazličitiji tipovi prepreka i zamki (pregradni zidovi, rupe u podu, strele koje izleću iz zidova itd.) koje on po slobodnoj volji raspoređuje u prostoru, a nakon toga ima pravo da rasporedi i ljudstvo koje će učestvovati u odbrani. E sad, prava sinteza između akcije i strategije dolazi do izražaja u dva specijalna „multiplayer” moda, a daleko manje u „single-player” igri. Modovi se zovu „Arena” i „Citadel”. Dok prvi predstavlja čistu borbu za opstanak uz pomoć najrazličitijih vrsta ten’angreala, „Citadel” je originalan tip igre u kome suprotstavljeni igrači jedan drugom podmeću zamke, trudeći se sve vreme svoj virtuelni život da ne završe po onoj narodnoj „ko drugome jamu kopa, sam u nju upada”. Mogli bismo reći da je „single-player” kampanja zapravo uvod u ono što se događa u „multiplayeru”.

Već punih godinu i po dana Unrealov „3D engine” je neprikosnoven po pitanju lepote grafike u trodimenzionalnim igrama. Sve što je do ovog trenutka napravljeno uz pomoć njega, predstavlja, uz manje varijacije, apsolutni grafički vrhunac nedostižan za bilo koju konkurentsku igru baziranu na nekom drugom „engineu”. Za potrebe The Wheel of Timea, Unrealovo „srce” je dodatno ispolirano (ugrađena podrška za velike teksture, poboljšan rad sa svetlosnim efektima itd.), a onda iskorišćeno za stvaranje definitivno najlepšeg kompjuterski generisanog sveta koje je ljudsko oko do sada imalo priliku da vidi. Katedrale i zamkovi, celi ili polurazrušeni, biblioteke, tornjevi i katakombe, vrhunac su virtuelne arhitekture na zalasku dvadesetog veka. Uz šarenilo boja, koje nastaje kao posledica bacanja ten’angrealskih magija, i rezoluciju preko 1024 x 768 tačaka, igra postaje vizuelna droga na koju se čovek „navuče” za tren oka, bez ikakave šanse da se sa nje „skine” dok je ne završi. Nažalost, autori kao da su zaboravili da sirova lepota grafike nije jedina stavka koja čini igru, pa su poprilično zabrljali u procesu „lepljenja” tekstura na objekte. Naime, suviše često se mogu videti rupe u teksturama, međusobna preklapanja ili podrhtavanja. Tako nešto nije smelo da se dogodi ljudima koji su tako dobro modelovali Džordanov univerzum. Inače, skoro ceo drugi kompakt disk otpada na sjajne međuanimacije koje se emituju između „single-player” nivoa, kojih ukupno ima osamnaest.

Sa svojom prelepom grafikom i originalnim izvođenjem, The Wheel of Time se može nadati da će privući veliki broj znatiželjnih igrača. Strateški elementi igre možda će pomrsiti račune ljubiteljima čiste akcije, ali nam se čini da su autori upravo i želeli da po svaku cenu naprave neobičnu igru koja će kompjuteršima maksimalno realno preneti atmosferu iz romana Roberta Džordana. Znači li to da je upravo rođen novi podžanr 3D igara: Doomolike strateške igre?

Slobodan MACEDONIĆ