Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2024.

Da parafraziram Marva (Miki Rurk) iz filma „Sin City” - mnogo volim igre koje u sebi nemaju nijednu originalnu misao. Šta god da napišem o njima, kako god da ih unakazim, nije mi žao. Da makar nose kožni mantil koji bih mogao da im otmem, pa da rezentman bude potpun... Kako drugačije pristupiti poteznoj ratnoj strategiji na temu invazije u Normandiji, koja donosi manje novina nego četvrt veka stari i umorni Panzer General 3D Assault, igra koja ni 1999. godine, kada se pojavila, nije bila nešto posebno originalna. Headquarters: World War II je besmislena, trideset hiljada puta viđena stvar koju ozbiljno može da shvati samo dete naloženo na istoriju Drugog svetskog rata koje nikada nije čulo ni probalo neku od osamdeset hiljada strategija koje su u svakom pogledu bolje od ove.

Od samog razmišljanja o Headquarters: World War II počinje da mi se neodoljivo spava, ali u narodnom interesu, ostaću budan. Igra donosi tri potpuno linearne kampanje, nemačku, američku i britansku, koje obrađuju period od iskrcavanja, do bitke kod Faleskog džepa (Falaise pocket). Misije su fiksne, bez ikakvog dodatnog „ukusa”, osim malo komandne naracije koja je pošteđena bilo kakvih kontroverzi i jakih emocija. Švabe Engleze zovu Tomijima i povlače se uz malo gosh i darn negodovanja, bez ijednog iskrenog scheisse. Sve tri kampanje su vrlo slične, razlikujući se po dostupnim jedinicama, koje su, takođe, nivelisane da se developer ne bi cimao oko balansiranja. I stari Panzer General, kao i njegov sveži rimejk Panzer Corps 1 i 2 deluju neuporedivo ozbiljnije na planu sirovih tehnikalija, a da ne govorimo o dometima postignutim u naslovima serijala Company of Heroes, čije armije se razlikuju, bezmalo, kao rase u Starcraftu. Igrajući Headquarters: World War II nisam osetio nikakvu suštinsku razliku između Panzera III i IV (u svim podvarijantama) i raznih Šermana i Kromvela. Zzzzzz.

Headquarters: World War II je izveden u Unreal Engineu 4 i koncipiran kao izometrijska 3D igra sa rotabilnom i zumabilnom mapom. Terenske elevacije postoje u svega nekoliko misija, a ni čuveni normandijski bokaži (guste žive ograde na brdovitom terenu) nisu autentično dočarani, iako su igrali ključnu ulogu u nemačkim zasedama. Da vam igra eksplicitno ne kaže da se radi o Normandiji, teren biste mogli da shvatite i kao okolinu Ritopeka ili Sremske Mitrovice.

Najveći problem sa misijama nije u tome što su dosadnjikave, već što je nedostatak bilo kakve inteligencije protivnika kompenzovan ad-hok spawnovanjem njegovih jedinica nakon dostizanja svakog misionog čekpointa. To je bukvalno smešno za gledati - u jednom trenutku ste očistili selo od britanske pošasti, a već u sledećem potezu pored vas se magično stvorila gomila njegovih svežih tenkova. Pre trideset godina, rani Command & Conquer naslovi su imali običaj da vas nacipeliraju tim kvarnim forama. Činjenica da neko u 2024. godini poseže za ovim jeftinim, otrcanim trikovima je porazna. Ovo, naravno, ne otežava igru, već samo veštački produžava njeno trajanje, jer ćete nakon takvih iznenađenja biti motivisani da učitavate ranije sejvove i rekonfigurišete raspored trupa na terenu. Totalno, besmisleno gubljenje vremena. Jedina svetla tačka u kampanjama su vaše core jedinice, koje stiču iskustvo preživljavanjem u misijama, pa ih možete aprejdovati i dodeljivati im heroje.

Osim dosadnih kampanja, igra ima i multiplayer i skirmish režim. Multiplayera se nisam naigrao, jer nisam mogao da nađem dobrovoljce, ali skirmish je, zbog svoje otvorene prirode, relativno zabavan. Sa maksimalno tri bota možete se tući na šest različitih mapa, sami sklapajući svoju borbenu grupu od svih jedinica kojima vaša strana raspolaže. Ali, opet, ako mislite da Nemci sa tri Königstigera i malo izviđača mogu da počiste sve pred sobom, zeznuli ste se, jer su saveznički tenkovi nerealno efikasni. Igri očajnički treba jedan ili tri balance patcha, ali dok se (ako) to ne desi, malobrojna publika će se razbežati kao Volkssturm pod artiljerijskim napadom.