Aleksandar ĐURIĆ

1. januar 2023.

Igra Hello Neighbor iz 2017. godine ostvarenje je iz veoma popularnog talasa survival horror naslova bez borbe i u prvom licu. Simpatičan vizuelni stil i intrigantna premisa, inspirisana filmom „Rear Window”, sa negativcem u, naizgled, idiličnom komšiluku koji krije mračnu tajnu u svom podrumu obećavao je kvalitetno igranje. Sem toga, fokus je usmeren na rešavanje punokrvnih avanturističkih zagonetki, što je bilo pravo osveženje za ovaj žanr. Igračka publika i vaš omiljeni časopis ipak su, na kraju, bili razočarani (SK 01/2018, i.sk.rs/23885), prvenstveno zbog lošeg dizajna zagonetki i slabog AI-a jezivog komšije.

A kakva je situacija sa nastavkom? Prvo, priča je ekstremno nerazrađena i ispričana bez dijaloga. Glavni junak je novinar koji istražuje, kog drugog, do starog komšiju, gospodina Pitersona, koji, opet, nešto mulja. Bez preterivanja, otkrićete tek poneki detalj o nekakvom tajnom društvu i zaveri sa otimanjem dece, o likovima skoro ništa i onda će uslediti gotovo komični klifhenger od kraja.

Razlika u odnosu na prvi deo je u kvazi open-world strukturi gradića u kom se igra odvija. „Kvazi”, jer u gradiću, maltene sablasno, nema ni žive duše, niti mogućnosti za interakciju sa bilo čim ili kim. Ne možete ući u bilo koju građevinu, sem one ka kojoj vas igra navodi. Počinjete danju, istraživanjem Pitersonove, sada napuštene, kuće koju čuva policajac; zatim, pada mrak i red je na muzej kojim patrolira komšija glavom i bradom. Ostatak igre prati isti šablon: red istraživanja građevina danju, gde izbegavate druge likove (kuvaricu, lovca i gradonačelnika), a, zatim, povratak u muzej noću. Dakle, ova ideja potpuno je nedokuvana i igra je linearna, ali to više remeti atmosferu, nego što zaista smeta igranju.

Ono što jeste zasmetalo povezano je sa drugim nepoštenim marketinškim potezom, a to je reklamiranje veštačke inteligencije tvrdnjom da sve likove pogoni „višestruki AI” koji se prilagođava vašem stilu igre, to jest, bežanja. U praksi, AI i čitav stealth sistem krajnje su rudimentarni. Možete da se krijete u ormarima i imate kameru koju možete da postavite, ali ona nema naročitu upotrebnu vrednost. Kada vas čuvar primeti, on se uvek ponaša isto: bezglavo jurca ka vama dok ga se ne otresete (često prostim izlaskom iz kuće), a dešava se i da se „zagličuje”, pa, recimo, ne primeti da ste mu se pred nosom sakrili u orman. Bilo kakvog nadmudrivanja, u stilu igre mačke i miša, nažalost, nema.

Piksarovska grafika, unapređena u odnosu na original, zaslužuje pohvale, kao i to što su zagonetke, ovaj put, zaista solidne. Bez držanja za ruku, proizvoljnim redosledom, tumačimo tragove organski utkane u okruženje i nalazimo predmete za rešavanje mozgalica. Objekti su, recimo, figurice koje treba poređati u određenom redosledu, a koji smo dokučili na osnovu slike na zidu. Nakon toga se dobija deo satelitske antene koji treba postaviti na taj način da uhvati signal koji otkriva šifru za sobu, gde, napokon, nalazimo i poslednje slovo pisaće mašine u drugom kraju kuće. Sad samo treba utvrditi šta da napišemo na pisaćoj mašini... Sve to zahteva pažljivo istraživanje i osmatranje okoliša, a balans je takav da ne bude ni previše teško ni previše lako za rešavanje, dok istovremeno izbegavate čuvara, te donosi zadovoljstvo usled postepenog napretka dok se isprepletane zagonetke u sve kompleksnijim građevinama u celosti otkrivaju igraču. Tu su i alatke u inventaru, poput kalauza i makaza, kao i prostorne zagonetke za pristup različitim delovima zgrade.

Da li je to dovoljno da igru od pet sati prodajete po ceni od 34 evra? Ne baš. Da li su stvarno u prodaji i dva DLC-a od po 15 evra, svaki samo sa još jednom većom zgradom i pripadajućim čuvarom? Jesu, ali pristojnije bi bilo da su deo osnovne igre. Čuvari zamaraju, frustriraju i, generalno, ne doprinose zabavi, a opet, da nije njih, igra bi bila suviše lagana. Sa druge strane, bez čuvara ova, korektna i interesantna igra bila bi vrlo dobro puzzle ostvarenje za decu i igrače koji ne traže ozbiljan izazov.