Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2022.

Uvek mi teško padne kad se za igru stvaranu u Srbiji ispostavi da je pušeća gomila... neadekvatnosti. Scorn, delo domaćeg Ebb Softwarea, igra je visokog profila, čiju je ranu verziju progurao čuveni YouTuber PewDiePie, ložeći publiku trejdmarkovanim cičanjem. Je l’ ima razloga za ciku i u finalnoj verziji? Možda na početku, dok se ne priviknete na biološki užas i mljackave zvuke tkiva. Ubrzo ćete preći na gunđanje i na njemu ostati dok ne završite Scorn ili ne odustanete od njega.

Scorn nema nikakve veze s istoimenim hevi-metal bendom, bez obzira na to što neki omoti albuma sugerišu na to („Shed the Skin”, recimo). Estetika igre inspirisana je radovima Hansa Rudolfa Gigera, ludog Švajcarca koji je koncipirao xenomorpha iz filmskog serijala „Alien”. Autori kažu da ima upliva i Zdzisława Beksinskog, poljskog džentlmena čiji mi opus nije blizak. Uglavnom, igra je kompletno u fazonu bio-šokantnog, tkivastog horora, mutiranih abombinacija, fuzije mesa, tehnologije i sadizma. Jezivost! Grafika je groteskno efektna i to je jedino šta zaista valja u ovoj igri.

Scorn je najavljen kao puzzle avantura sa pucačkim elementima, što je adekvatna definicija onoga što smo dobili. Igra me najviše podseća na mešavinu Amnesie: Rebirth i puzzle fragmenata iz serijala Myst. Koncept amnezijaka koji se obreo u nepoznatom okruženju proveren je pripovedački recept u mnogim sličnim igrama, ali igračeva plata, u formi implicitnog ili eksplicitnog razjašnjenja, ovde žestoko kasni. Zapravo je ni nema, osim ako niste raspoloženi za dokučivanje znakova u okruženju. Od početka do kraja, Scorn je kriptičan, ali ne na način koji motiviše na udubljivanje, već na onaj koji blago iritira.

Mršavi nesrećnik se probudio u mesnato-metalnim hodnicima užasa, iz kojih, pretpostavljam, želi da pobegne. U igri nema pripovedanja, niti teksta, samo agonalnog mumlanja protagoniste kad parazit kojim je zaražen počne da pušta pipke dublje u njegovo telo. Taj stres je jedina indikacija emocije - bez toga ne bih bio siguran šta momak želi. Da pobegne ili da se prepusti? Već u prvom činu igre, rešavajući jednu od puzzli, naš ubogi junak će na surov način ubiti drugog nevoljnika u sličnoj situaciji jer mu njegova šaka treba za dalji napredak. Možete ga i poštedeti, mada ta opcija uopšte nije očigledna na prvi pogled, niti vam daje neki utešni moralni boost.

Najveći deo igre svodi se na bauljanje teskobnim okruženjima, koja u svakom narednom poglavlju postaju sve lavirintastija. Uporedo sa usložnjavanjem okoline, zagonetke postaju sve lošije i manje smislene, iako težina ostaje nezanemarljiva. Puzzle iz prvog poglavlja najbolje su od svega što igra može da ponudi, jer su, mahom, organske, odnosno, integrisane u okruženje na uverljiv način. Posle sve odlazi nizbrdo, nažalost. Ako ste igrali poslednju (najbolju) Amnesiu, setićete se sjajnih glavolomki koje deluju kao prirodna ekstenzija okoline. Puzzle u Scornu deluju nakalemljeno, kao da postoje samo da biste imali nešto da radite, bez dublje logike koja stoji iza njih. U nekoliko navrata sam došao u situaciju da ne znam da li je reakcija na nešto bag ili fičr, jer ni ono što se tražilo od mene ni posledice po gameworld nisu imali smisla, makar ne na prvi i drugi pogled. Ako odlučite da igrate Scorn, naoružajte se strpljenjem i spremite na besomučno nabadanje stvari dok nešto ne proradi.

Pored češanja čelepenke, u igri vas očekuje i izvesna doza borbe. Municija za vaše bio-pucaljke ekstremno je ograničena, tako da igra u tom segmentu podseća na survival horror. Imate, doduše, i pneumatsko melee oružje koje ne troši municiju, ali je toliko nezgodno za upotrebu da ga nisam koristio ni kad moram.

Sve u svemu, totalni meh. Scorn ima izvesnu vrednost za ljubitelje bio-horora, ali zbog prirode zagonetki i snalaženja, predugo će vas izlagati mučnim sadržajima i time sablazan pretvoriti u blagu, zamarajuću nelagodnost.