Miodrag KUZMANOVIĆ

1. avgust 2022.

Dok normalni ljudi prošlost definišu prvim, drugim, izgubljenim, nađenim i ljubavima zakopanim u bašti, ja mladost parcelišem kompjuterima koji su mi u ključnim momentima ulazili u život. Commodore 64 među njima ima sasvim posebno mesto. Iako mi C-64 nije bio ni prvi, ni drugi računar (ta čast pripada ZX81 i Spectrumu), niti je dugo izdržao iskušenje Amige 500, kojom je neceremonijalno zamenjen, Komodor je bio moj prvi prozor u ono što igre zaista mogu da budu. Ako su Sinkleri bili sendviči, C-64 je bio medium rare biftek, da upotrebim prehrambenu, umesto analogije s drogama.

Commodore 64 ovih dana slavi četrdeset godina od premijere, što je jedna od onih brojki koje vas ošamute kad ih postanete svesni. O Komodoru pišem iz perspektive nekoga ko je u ranom detinjstvu imao posla s njim, na isti način na koji je maršal SSSR-a Vasilij Čujkov pisao o bici za Staljingrad. Osamdesetogodišnjicom ovog simpatičnog kućnog računara baviće se istoričari, intervjuišući poslednje preživele veterane koji su na njemu učili drevne osnove informacionih tehnologija. Vaš omiljeni maršal će biti odavno mrtav, ali pošto ćete mrtvi biti i vi, zajedno ćemo s nebesa gledati generacije koje ne mogu da pojme da je nekada bilo mašina koje računaju i da ljudi nisu živeli u radioaktivnim ruševinama.

Možda je bolje da ne zaranjamo u okean depresivne istorije budućnosti, već da se vratimo značaju koji je C-64 imao na formiranje mog igračkog ukusa. Najkompleksnija igra na Spectrumu, pre nego što sam ga zamenio Komodorom, bio je Sabre Wulf, primitivna akciona avantura lavirintskog tipa. Tokom tri-četiri godine Komodora, napravio sam tranziciju ka igrama koje su po svim obeležjima bile stoleće ispred tih simpatičnih, zaostalih tričarija. Iako su stare više od tri decenije, The Last Ninja i Project Firestart su, suštinski, moderne igre u tehnički prevaziđenom ruhu, koje su za svoje vreme bile radikalno inovativne. Kakve gluposti doživljaju rimejkove u poslednje vreme, a niko da se seti ovih blistavosti...

Na Komodoru prvi put dođoh u dodir sa virtuelnim, interaktivnim ratom, koji je borbenom Srpčetu otvorio apetit za osvajanjima koji ni dan-danas nije moguće zadovoljiti. Te igre nisu samo meni otvorile treće oko. Efekat koji su Johnny Reb II i Tobruk proizveli kod mog pokojnog ćaleta, koji je bio sklon tome da sve igre naziva „Pakmenima” i generalizuje kao budalaštine, bio je otrežnjujući. Postavio me je na koleno i pričao o ratu kao s odraslom osobom, a ja sam bio ponosan što sam do kraja dana shvaćen ozbiljno. Kad sam mu, dve godine kasnije, demonstrirao Gunship, Microproseovu simulaciju borbenog helikoptera AH-64 Apache, ukapirao sam da je pretrnuo od zle budućnosti koja ga je potpuno neočekivano pukla u slabine. Ako klinac u SFRJ ima priliku da ispaljuje helfajere na oklopna vozila, koristi mamce i nisko letenje da bi izbegao avijaciju i pružao podršku trupama na širokom frontu, kakva učila imaju pravi borbeni piloti na neprijateljskom Zapadu? Da je doživeo 1999, saznao bi i to.

Moj prvi RPG, istovremeno i prvu D&D igru, takođe sam kušao na Komodoru. U pitanju je bio sjajni Pool or Radiance, koji sam u warez verziji, sve sa fotokopiranom knjigom i osam disketa, verovatno platio više nego što bih platio original. Tog leta sam se naubijao kobolda za sve pare, dočekavši novu školsku godinu s tenom Nosferatua i mišićnim tonusom čovečje ribice. Sjajno sam se zabavljao i uz Raid over Moscow, verovatno najdžingoističniju igru koja je ikad komercijalno izdata. Nikada neću zaboraviti ni Impossible Mission i Paradroid, kao ni odlični Space Rogue, igru koja je preširoki koncept Elite zipovala na prihvatljivu meru, dajući vam priliku da probate stvari o kojima ste samo sanjali. Ej, bre, trgovačko-borbeno-rudarska svemirska simulacija u kojoj ste mogli da se šetate po svemirskoj stanici na koju ste upravo sleteli! Godine 1989. to je bilo radikalnija inovacija nego što su Maskovi raketni busteri za višekratnu upotrebu danas.

Krajem osamdesetih, vernu šezdesetčetvorku prodao sam za solidnih 700 švajcarskih franaka. Mušterija je uz kompjuter dobila i dva gigaraznjakana Quickshot džojstika, VIC-1541 disketnu jedinicu sa stotinak disketa, a ja sam dobio 70 odsto kapitala potrebnog za Amigu 500. Kad se danas toga setim, dobijem napad da uđem u trag tim ljudima i da za bilo koje pare svog debeljka otkupim, ako je još uvek živ u nekoj kutiji od bombonjere.