Vladimir PISODOROV

1. avgust 2022.

Kompanija Commodore Business Machines početkom osamdesetih godina prošlog veka je, modelom VIC-20, prvim kućnim kompjuterom prodatim u više od milion primeraka, postigla neverovatan uspeh na tržištu. Nakon toga, avgusta 1982. godine, ova firma zvanično predstavlja javnosti Commodore 64. Iako je u tom momentu tržište kućnih kompjutera bilo u ogromnoj ekspanziji, ni najveći optimisti nisu mogli da pretpostave šta će se desiti i do kojih visina će se popularni Debeljko vinuti.

Pre svega, zahvaljujući superiornom hardveru za ondašnje uslove (o tome nešto više kasnije), ali i popularnoj ceni od 595 „zelenih novčanica”, C64 je započeo svoju međunarodnu karijeru koja je trajala sve do 1994. godine. Za to vreme, prodato je gotovo 13 miliona primeraka ovog osmobitnog kompjutera, iako je konkurencija bila strašna - i to ne samo na ovom, već i na polju igračkih konzola, koje su postajale sve popularnije, ali i 16-bitnih mašina čije vreme je nastupilo sredinom i krajem decenije.

Za C64 kao da nije bilo prepreka, pa je po popularnosti šišao IBM PC kompatibilce, Appleove pulene, pa čak i Atarijeve osmobitaše koji su u to vreme svojim tvorcima obezbeđivali veliki deo ukusnog kolača (kad se samo setimo modela 800 XL...). Jedan od razloga zašto je to tako, a ne radi se o tehničkim karakteristikama, jeste velika baza (kvalitetnog) softvera, koji je nicao kao pečurke posle kiše. Osim fantastičnih igara kojih se i dan danas prisećamo kroz rubriku Test of Time, za C64 bio je dostupan i „ozbiljan” softver. Na primer, office alatke, grafički programi, razvojne alatke i tako dalje. Za nepunih 12 godina Debeljkovog zvaničnog bitisanja na kompjuterskoj sceni, izrađeno je preko deset hiljada komercijalnih ostvarenja, što je podatak koji je za svaki respekt.

Iako je planeta ludela za Commodoreovim čedom, C64 nisu na svim tržištima cvetale ruže. Recimo, u Japanu nikad nije postigao značajniji uspeh, a između modela od kojih je gubio i koji su gotovo u potpunosti nepoznati ovdašnjoj javnosti, jedan koji je bio popularniji od njega je i čuveni MSX. Njega su u kolekciji posedovali i mnogi kompjuterski entuzijasti sa ovih prostora. Ako se situacija u Japanu još donekle i očekivala, ona u Velikoj Britaniji nije. Lokal patriotizam doveo je do toga da BBC Miicro, uz head start od godinu dana i dugačak život na tržištu - sve do 1994. godine, potpuno zaludi ostrvljane. Naravno, ne treba zaboraviti ni Dugu, legendarni ZX Spectrum, koji se na tržištu pojavljuje svega nekoliko meseci (u aprilu) pre C64 i koji je za deset godina postojanja prodat u pet miliona primeraka. Verzija sa 48 kilobajta radne memorije, koja je bila najpopularnija i kod nas, inicijalno je koštala svega 175 funti. ZX Spectrum se proizvodio (tačnije: sklapao) i u SFRJ, u pogonima kompanije Iskra, ali je u pitanju bila isključivo verzija sa 16 kilobajta radne memorije.

Po nepisanom pravilu, prvi ljubitelji kućnih kompjutera na ovim prostorima delili su se u dva tabora: jedni su zagovarali očigledne tehničke prednosti C64, dok su drugi isticali dušu koju je Duga imala. Bilo kako bilo, Debeljko je s tehničke strane zaista miljama bio ispred konkurencije, omogućavao je prikaz 16 boja, doneo je višebojne sprajtove, kvalitetan skrol ekrana, trokanalni zvuk (primera radi, ZX Spectrum imao je samo jednokanalni biper), a uz kompjuter ste dobijali i Commodoreovu verziju programskog jezika BASIC, koja je bila spremna za upotrebu odmah po uključivanju mašine. Ruku na srce, to je tada bio svojevrsni standard... Stvar koju, takođe, treba napomenuti je i podatak da je C64 omogućavao priključivanje velikog broja periferija i to na daleko jednostavniji način nego što je to bio slučaj kod konkurencije. Dve palice ste po defaultu mogli da „zabodete” u kućište kompjutera bez bilo kakvih dodataka (pa čak i miš), a ono što je Debeljka podiglo među zvezde je podatak da je softver mogao da se učitava i sa disketa, baš kao i sa kertridža. Na sve to treba da se doda i opciona mogućnost kupovine monitora, koja je kvalitet prikaza dizala do Star Trek nivoa. Naravno da je gimnastika ovog tipa koštala (čak i previše u ovom slučaju), a pri tome se na našim prostorima do delova teško dolazilo, jer je uvoz robe iz inostranstva bio otežan sve do 1. januara 1985. godine, o čemu smo i mi pisali u prvom broju „Sveta kompjutera”, oktobra, davne, 1984. godine.

Zavirivanjem „ispod haube”, saznajemo da je srce sistema činio 40-pinski, osmobitni procesor kompanije MOS Technology - 6510, koji je dostizao fantastičnu brzinu od (približno) jednog megaherca. U pitanju je bila blago tweakovana verzija modela 6502. Na raspolaganju je bilo i 64 kilobajta radne memorije, odnosno, 38 kilobajta koji su mogli da se koriste za stvaranje kreacija u programskom jeziku BASIC. Kada se na sve to doda još 20 kilobajta ROM-a, jasno je da se radilo o sistemu koji tada, jednostavno, nije imao konkurencije. Za grafiku je bio zadužen čip VIC-II, takođe tvorevina kompanije MOS Technology, koji je imao mogućnost hardverske kontrole do osam sprajtova istovremeno, uz pomenuti prikaz 16 boja. Primera radi, ZX Spectrum je omogućavao prikazivanje samo osam boja i koristio je softverski emulirane sprajtove, dok je za razliku od Debeljkove rezolucije od 320×200 piksela, koristio znatno inferiorniji komplement od 256×192 piksela.

Sjajne grafičke mogućnosti tek su vrh ledenog brega, s obzirom da je za mnoge zvezda večeri bio i ostao programabilni „zvučni generator”, čip 6581 SID, kompanije (gle čuda) MOS Technology. O njegovom tvorcu, Robertu Yannesu, imalo bi štošta da se kaže, ali ono što je tim pod njegovim vođstvom uspeo da izradi do tada nije bilo viđeno. I dalje nam u glavi odzvanjaju numere čuvenih Roba Hubbarda, Davida Whittakera, Bena Daglisha i mnogih drugih, koji su učinili da C64 uđe u legendu koju je po svim parametrima zaslužio. Trokanalni zvuk koji je dopirao sa zvučnika televizora ponosnih vlasnika Debeljka činio se živ i razigran i opravdano je reći da je čip SID ispredvremenski proizvod, koji je uz VIC-II najviše zaslužan za tehničku superiornost Commodoreove mašine. Kada je C64 sišao sa scene i otišao u zasluženu penziju, na muzičkoj sceni pojavili su se brojni cover bendovi koji su, često uživo, izvodili numere iz najpoznatijih igara tog vremena. Jedan od najpoznatijih je danski bend, pominjan više puta na stranicama vašeg i našeg časopisa, Press Play On Tape, osnovan 1999. godine. Ukoliko niste imali prilike da slušate njihove izvedbe, učinite to što pre i osetite delić SID magije.

Zahvaljujući svom pozamašnom, zaobljenom kućištu u kom je bilo smešteno sve sem napajanja, C64 je i dobio nadimak Debeljko. U poređenju sa Dugom, koja je bila veličine gabaritnije table čokolade, u pitanju je bila ogromna mašina. Zato je tokom godina izbačeno nekoliko revizija, a vlasnici se najrađe sećaju modela C64C, koji je svetlost dana ugledao sredinom 1986. godine. Ova revizija neodoljivo podseća na nesrećni Commodore 128, ali i Amigu 500, s tim da je uočljiv (očekivan) nedostatak numeričke tastature. Promenjena je i boja kućišta koja je dobila prijatnu bež nijansu. Već sledeće, 1987. godine na tržištu se pojavljuje C64G, ali on se od Debeljka ne razlikuje samo po izgledu, već i po onome što se nalazi „ispod haube”, pa je to priča za neku drugu priliku.

Ne možemo ni da vam opišemo koliko smo vremena proveli uživajući družeći se sa Debeljkom: igrajući se, programirajući, istražujući dostupne uslužne alatke... Mnogi misle da je sa pojavom Amige i njenog Workbencha počela revolucija u izradi kućnih grafičkih operativnih sistema, ali je svog pulena imao i C64 u obliku GEOS-a, specijalno osmišljenog samo za njega. Iako je kasnije bio dostupan i za Commodore 128, Commodore Plus/4 i liniju Apple II kompjutera, GEOS, koji je neodoljivo podsećao na prve verzije Classic Mac OS-a, bio je još jedan od razloga zbog kojih je C64 bio mašina ispred svog vremena. Nažalost, sve što je lepo ima kraj, pa je C64, tehnološki pregažen i zamenjen novim „igračkama”, sa scene sišao 1994. godine. Čak ni neverovatno popularna Prijateljica, prodata u oko pet miliona primeraka, nije uspela da dostigne njegovu slavu, pa čak ni da joj se približi. Slučajno ili ne, iste godine kada je C64 povučen sa rafova prodavnica, usled bankrota, prestaje da postoji i kompanija Commodore, a nakon toga IT scena nikad više nije bila ista. Danas imamo igračke konzole neverovatne snage, pimpovane PC kompatibilce i mobilne uređaje koji samo što ne kuvaju umesto nas. Imamo i internet koji je zamenio BBS-ove, ali ništa što bi zamenilo Debeljka. Srećan ti četrdeseti rođendan, stari!

GALERIJA