Aleksandar DINIĆ

1. jun 2022.

Čuveni mim sa čiča-glišom koji odlomljenom granom gurka nešto/nekoga na podu uz reči „C’mon, do something...” perfektno bi opisao novi izdanak sage Sniper Elite, sa dodatkom reči „different” iza pomenutog teksta. Dobre stvari ne treba menjati, ali, opet, nasvirati pet igara koje već previše liče kao jaje jajetu i ponavljaju u dlaku jednu te istu gameplay mantru nije baš biznis model koji više ima izglednu budućnost, osim ako ne računa na podršku tvrdokornih fanova koji će se uvek vraćati po još jedno sledovanje snajpersko-rendgenskog odstrela nacista. Ovo ne znači da petica ne donosi neke nove momente za sto, ali krenimo redom.

Sniper Elite 5 (France) samim svojim naslovom kristalno jasno daje do znanja o čemu se u igri radi i koja geografska odrednica je ovaj put na tapetu. Kampanja neumornog snajperskog asa Karla Feirburna smeštena je u period od dve nedelje početkom najvrelijeg normandijskog leta, onog 1944. godine. Prvobitno poslat od strane saveznika da izrovari, istanji i sabotira nacistička uporišta duž Atlantskog bedema par večeri pre famoznog Dana D, nakon kontakta sa lokalnim ćelijama pokreta otpora, Karl se upućuje dublje u teritoriju zapadne Francuske, u potrazi za dodatnim informacijama o kriptičnom projektu „Kraken”, nacističkoj uzdanici koja bi trebalo da porazi savezničke trupe pre nego što stupe na tlo kontinentalne Evrope.

Sve to obavljaćete kroz devet nivoa osnovne kampanje, na osam ogromnih, lepo skrojenih i osmišljenih mapa koje su u najvećem broju slučajeva inspirisane stvarnim lokacijama ili predstavljaju njihovu vernu, istorijsku reprodukciju, što nije bio slučaj u prethodnim igrama. Pitoreskni predeli ruralne Normandije, Bretanje i drugih regija Francuske podrazumevaju gomile šuma, šumaraka, proplanaka, livada, reka i rečica ispresecanih uverljivo implementiranim ljudskim naseobinama, od raznih farmi, zaseoka, gradića i nemačkih kampova i baza, do arhitektonski impresivnih zamaka, kaštela, vila, katedrala i ostalog, koje sve zajedno pružaju i više nego zadovoljavajuće poligone za igračeve infiltratorsko-snajperske bravure.

Blagi fejslifting koji petica donosi, odnosi se na otvoreniji pristup kako samom igranju, tako i akviziciji i obavljanju glavnih, sporednih i tercijarnih misija. Veća širina u dizajnu nivoa podrazumeva da ćete na početku svakog samo orijentaciono biti poslati ka izvršenju glavnih zadataka, ohrabreni da sami istražujete, obilazite ili se zavlačite u svaki kutak mape koji deluje bar malo distinktivnije od okruženja. Ovo, po pravilu, uvek ima za rezultat neku novu informaciju, podatak ili intel koji ćete saznati, pokupljen sa leševa upokojenih oficira, kroz razgovore neuzbunjenih stražara, iz pronađenih dokumenata, dosijea, prepiski i ostalog, što dalje otvara nove glavne i sekundarne ciljeve. Pojedine zacrtane misione i ine zadatke možete, takođe, obavljati na različite načine: pronalaženjem i aktiviranjem eksplozivnih punjenja, tišom sabotažom, razvaljivanjem ili kalauzovanjem brava, pronalaženjem ključeva, šifara za sefove i slično. U igru su ubačene i visokorangirane ucenjene glave i mete koje često patroliraju terenom uz jaču pratnju svojih posilnih, donoseći više iskustvenih poena nakon što im napravite promaju ispod oficirske kape (uz otključavanje dodatnih bonus oružja ukoliko to izvedete na unapred zadati način).

Zbog izrazite kompleksnosti kojom odišu nivoi, ne treba ni spominjati višestruke načine na koje nekom cilju ili interesnoj tački možete prići, bilo tihom infiltracijom po terenu (korišćenjem visoke trave kao zaklona), zauzimanjem busije na visinskim kotama (brda, kule i ruševine, ambari, stražarske osmatračnice i slično), pentranjem po puzavicama na fasadama zamaka, pronalaženjem podzemnih puteva i drugo. Dodatni feature, koji umnogome otežava igranje i zahteva prvenstveno taktičniji pristup, tiče se nasumičnih, krstarećih neprijateljskih patrola (u automobilima, kamionima ili motociklima sa prikolicom), koje će se rado pridružiti vatrenim furtutmama ukoliko ne uzmete u obzir obrasce njihovih kretanja. Ostatak „asortimana” na koji smo navikli od ranije tu je bez većih iznenađenja: dvogledom možete detaljnije osmatrati teren, tagovati uočene stražare, prilikom gađanja u obzir standardno treba uzeti i udaljenost do mete, opadanje trajektorije metka na većim daljinama kao i uticaj vetra, uz očekivan borbeni komplet koji možete poneti sa sobom (granate, razne vrste mina, mamci, bandaži i paketi prve pomoći i drugo).

Sve ovo, međutim, ne funkcioniše u praksi na način koji bi optimalno zadovoljio i zabavio publiku, a to je, pre svega, zbog nedovoljno dobro ispolirane i osmišljene mehanike ponašanja protivnika. U čemu je poenta insistiranja na nekakvom stealth-infiltratorskom upadanju i prikradanju na neprijateljske teritorije ako to radite usred bela dana, gde ste (zbog strukture nivoa) vidljivi sa svih strana i udaljenosti, bez ikakve mehanike zauzimanja zaklona, skrivanja, prikradanja pod slabo vidljivim uslovima ili nečeg sličnog (osim pomenute visoke trave). Koliko god se trudili da se nečemu uspešno prikradete, neki će vas levi Hans bez problema spaziti na otvorenom, ili ćete na nekog smaračkog Frica samo tupo naleteti dok krstarite po hodnicima zdanja koje ne pruža nikakav smislen zaklon.

Nakon što neprijatelj prvi put oglasi alarm, bilo kakvo dalje igranje ima malo smisla, zbog buljuka i talasa neprijatelja koji će krenuti da preplavljuju lokaciju na kojoj se nalazite. Alternativa u vidu daljinskog odstrela protivnika vernom snajpericom (što je, valjda, trebalo i da bude poenta igre) pati od istog problema, jer će već nakon par upokojenih neprijatelja nivoom krenuti da se ori opšta larma uzbunjenih stražara i oficira. Igri, jednostavno, manjka dobro dizajniranog i doziranog ponašanja protivnika, daleko kvalitetnija (odnosno, ikakva) stealth mehanika, bilo kakvi „set-pisovi” i svi oni drugi elementi koji ne bi celu stvar sveli na kompleksne arene sa gomilama generičkih botova koji će se svi unisono ustremiti ka vama kada vas nanjuše. Samo ponašanje protivnika je rovito, od obilaženja mesta gde se nalazite i napada iz višestrukih pravaca (sa veselim bacanjem bombi), do glupavog „kokoška-bez-glave” jurcanja unaokolo ili upornog izlaženja na mušicu nišana iza ćoška.

Olakšanje za sve ovo (odnosno, „otežanje”) dolazi u vidu mogućnosti da kampanju prokrstarite i sa co-op partnerom, ali ne treba ni spominjati da je u tom slučaju krucijalna dobro podmazana komunikacija između dva partnera koji, jednostavno, moraju biti na istim talasnim dužinama. Ostatak on-line odeljka svodi se na klasičan multiplayer režim, survival u kom progresivno branite dodeljene baze i kote od talasa nadirućih neprijatelja (moguće i u solo varijanti) i interesantni Axis Invasion u kom, nalik Dark Soulsima, upadate u kampanje drugih igrača kao ozloglašeni švapski ubersnajperista i dodatno im zapržavate čorbu.

Kastomizacija naoružanja (primarnih pušaka, sekundarnih automata i pratećih pištolja) između angažmana ili na namenskim radioničarskim stolovima po nivoima prilično je izdašna i omogućava fino cinculiranje četiri glavna atributa (ubojitost, frekvenciju paljbe, kontrolu i mobilnost), sa podešavanjima koja često favorizuju jednu od ovih stavki na uštrb neke druge. Prisutno je i „trožilno” drvo veština, sa pasivnim skillovima sumnjive upotrebne vrednosti, od kojih ćete one najkorisnije moći da otključate već posle prva dva završena nivoa (zbog tupog sistema napredovanja koji iskustvo beleži kumulativno, bez obzira na to koliko ste puta učitali poziciju i upokojili protivnika).

Sniper Elite 5 nalik je još jednom eksplozivno-generičkom Marvelovom filmu, koji fanovima, pre svega, donosi „novu” dozu onoga što oni najviše ištu i u čemu će uživati bez mnogo razmišljanja o tome šta je sve moglo biti izvedeno bolje ili svežije. Do sledećeg naslova u ovoj franšizi, koji će se, možda, odvijati na nekom snežnom ratnom teatru Evrope (istočni front u ovom trenutku verovatno ispada iz igre na neodređeno vreme) ili možda pacifičkom miljeu, slabe su šanse da će Rebellion, u budućnosti, praviti izražene kreativne rizike sa ovom omatorelom i ne toliko zlatnom kokom.