Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2022.

Pre sedam godina, pokušavajući da ostanem budan tokom izuzetno dosadne partije Galactic Civilizationsa III, zaključio sam da serijal nije nimalo napredovao u odnosu na zastarelu dvojku. Te, 2015. godine, GalCiv nije imao neku posebnu konkurenciju, ali već sledećeg proleća došao je Stellaris i naprečac podigao lestvicu doživljavanja i ocenjivanja 4X igara. Potezne svemirske strategije s interfejsom koji je minimalno napredovao od Master of Oriona 2 preko noći su ostarile - kanjone na njihovim licima više nije mogla da sakrije nikakva šminka.

Dve hiljade dvadeset drugog leta gospodnjeg, Galactic Civilizations IV deluje kao zezanje koje može da bude smešno samo nerdu bez smisla za humor. Šta je ovo, našminkana trojka, koja onomad nije bila ništa drugo nego umivena dvojka? Utisak se popravio nakon nekoliko sati, ali nije odmakao od blagog facepalma.

Istini za volju, iako je potezna srž igre ostala dosledna tradiciji, u Galactic Civilizations IV implementiran je određeni broj „perifernih” novina. Najvažnija među njima jeste podela mape na sektore - umesto jedne gigantske mapetine svemira, sve je isparcelisano na sektore različitih veličina, što omogućava lakšu kontrolu teritorije. Sektori su povezani hipersvemirskim stazama, čije korišćenje zahteva savladavanje određene tehnologije, tako da intersektorsko šibanje postaje aktuelno tek kad se imperije dovoljno razviju. Broj sektora i veličinu početnog sektora podešavate pre početka svake partije.

Druga novina je podela nastanjivih planeta na core svetove i obične kolonije. Planetama visoke klase kvaliteta, sa puno površinskih heksova na kojima je moguće graditi, dodelićete guvernera koji će vam omogućiti ručnu kontrolu projekata. Manje kvalitetne planete funkcionisaće po automatizmu nakon kolonizacije, jer na njih nema smisla trošiti deficitarne administratore. Te sporedne planete služiće kao generatori dodatnih resursa za glavne, ali neće zahtevati nikakvu manuelnu kontrolu. U velikim partijama, kad se raširite po sektorima kao COVID-19, značiće vam ova automatizacija ograničenog obima.

Ti planetarni administratori jedna su od kategorija na koje ćete trošiti specijaliste, ljudski resurs koji je ređi od svega ostalog u igri. Ograničen broj tih periodično spawnujućih individua regrutovaćete u planetarne guvernere, kapetane komandnih brodova i ministre u vladi, u zavisnosti od individualnih osobina i stepena lojalnosti. Ovo poslednje je značajno za guvernere, jer likovi s malom vrednošću u toj kategoriji lako postaju izdajnici kad dođe do graničnog trvenja i dominacije protivničkog uticaja.

Najveći problem s igrom jeste nemogućnost automatizacije borbenog presretanja. U partijama s malim mapama i srazmerno malim brojem protivnika, ručna manipulacija brodovima i flotama nije potpuno neprijatna, ali svaka eskalacija u veličini galaksije podrazumeva eksponencijalni skok neophodnog truda. U GalCiv IV ni vi ni protivnici niste motivisani da raspoložive snage koncentrišete u velike flote, jer je čak i najmanji brod dovoljan za opsadu i preotimanje vlasništva nad običnom kolonijom (core world zahteva upotrebu transportera). Pravilo je, a ne izuzetak,- da će vas svaki oponent spamovati desetinama brodova i malim flotama u svakom trenutku, terajući vas na lov na muve koji nakon nekog vremena postaje sumanuto smaranje. Protiv ovoga nema leka, jer pacifizam nije opcija koju možete dugotrajno da forsirate - pre ili kasnije, trvenje na granicama imperije dovešće do otvorenog sukoba, a konkurentski AI se neće preterano obazirati na činjenicu da ste nekoliko puta jači od njega.

Čak i ako ste imuni na smor koji uzrokuje dominacija ručnih radova, Galactic Civilizations IV će vam u jednom trenutku dosaditi. Taj momenat će doći neuporedivo brže nego što mislite, jer je suština iskustva koje igra nudi viđena već previše puta da bi bilo kom 4X veteranu mogla da ubrza puls.

PRETHODNI TEKST Trek To Yomi

SLEDEĆI TEKST Warhammer 40,000: Chaos Gate - Daemonhunters