Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2022.

Prvu polovinu 2022. godine obeležio je Elden Ring, prvi Soulsborne koji je pustio pipke van krugova hard-kor profesionalaca i mazohista. Fora sa uplivom Džordža R. R. Martina u dizajn bio je prvoklasni zez, sličan oponašanju aviona tokom hranjenja bebe koja neće da guta papicu od spanaća. Fiiiiijumlaaaaazn, vidi ga kako leeeeti, u njemu je čika Martin, kaži njaaaaam! Tu udicu su progutali mnogi i verujem da nisu zažalili. Ova gargantuanska divota od igre transcendirala je uobičajenu podelu na ozbiljne i neozbiljne uživaoce, čačnuvši puno duša. Što se mene tiče, na Elden Ring sam stavio tačku nakon 119 sati - smešna brojka za ljude koji su odlučili da žive u igri, sumanuto velika za zaposlene glave porodica. Povremeno me zasvrbi želja da se vratim i iznabadam Maleniju, jedinu koja se izvukla, ali ponovni silazak niz tu zečju rupu ne dolazi u obzir.

Igre kao što su Salt and Sacrifice savršen su izbor za posteldensku depresiju. Nude zaguljeno, hard-core iskustvo, ali u jednostavnijoj formi, pride ne zahtevajući ni približnu investiciju slobodnih sati koje traži neki veliki Soulsborne naslov. Poređenje s Elden Ringom nekom će možda zvučati besmisleno, jer je ovo, pre svega, 2D Metroidvanija sa Souls-like borbom i sistemom napredovanja. Ali, registri koje stimuliše u mozgu igrača su isti, što važi i za stepen potrebnog strpljenja i veštine.

Salt and Sanctuary (SK 04/2016) predstavljao je sjajno iznenađenje u svakom smislu. Bio je jedna od prvih 2D igara koje su uspešno replicirale hard-core sistemsku mehaniku Mijazakijevih igara, istovremeno nudeći opušteniju perspektivu i priču koja sebe nije preozbiljno shvatala. Šest godina kasnije, dolazi nam nastavak koji pokušava da vas impresionira na pogrešan način, ispravljajući stvari koje nisu tražile korekciju i uvodeći potrebu za grindom koji nema nikakvu poentu, osim iritacije igrača. Dobra srž prethodne igre i dalje je tu, ali da bi se stiglo do nje, moraćete da istrpite gomilu gluposti.

So i žrtvovanje počinje zločinom i kaznom. U ulozi ste osuđenika koji je umesto smrtne kazne dobio priliku da postane inkvizitor, lovac na zle magove. Prošao je kroz tzv. „magebane” ritual, koji ga je učinio besmrtnim, u smislu da se nakon svake pogibije vraća u svet živih, ispustivši so koju je prikupio. So? Umesto duša, blood echoesa ili runa, za napredak u igri koristite so. Zašto baš so, ne znam, ali viđao sam i luđe stvari.

Za razliku od prvog dela, sada imate bazni kamp s vendorima, kovačkom stanicom i mnogobrojnim NPC-ima, odakle ćete kretati u lov na magove kroz magijski portal koji funkcioniše po istom principu kao i Stargate. Unećete određenu kombinaciju piktograma (runa) i prolaz ka lovnoj lokaciji će vam se otvoriti. Nakon teleportacije, sledi vam uobičajeno snalaženje u prostranom 2D okruženju, inicijalno ograničenom na više nivoa. Specijalne prolaze na nivoima možete da otvorite jedino kad eliminišete tačan broj magova, dok neka mesta zahtevaju da imate alatku koju ćete naći tokom avanture (kuku na konopcu, recimo).

Borba u igri je precizna i oštra kao u prethodnom naslovu i zahteva tajming i inteligentan izbor talenata u zavisnosti od opreme i oružja. Može se spekulisati da vam je ovde potreban veći stepen veštine nego u klasičnoj Soulsborne igri, jer vam je manevarski prostor, usled 2D perspektive, ekstremno skučen. To posebno važi za boss fajtove, koji će vam popiti dušu na pamuk nakon što vas igra uljuljka u lažni osećaj sigurnosti posle nekoliko početnih šmokljana. Ovde nema eksploatacije terena, skrivanja, niti bilo kakvog dugotrajnog izbegavanja; imate samo blokiranje, pariranje ili skok u stranu, najčešće kroz bossa. Sve vaše finese moraju da se odnose na perfektan tajming, jer osim biranja momenta za bacanje u stranu i ekonomije izdržljivosti, nemate drugih alatki za preživljavanje. Stamina vam se ne obnavlja kad primate demidž, što će vas često dovoditi u instagib situacije u kojima vas boss s brzim napadima iznabada, ne dajući vam priliku da reagujete. Pojedini protivnici imaju napade koji će vas doslovno bacati po ekranu, najčešće u neku vatru ili void na tlu, odnosno, preko ivice litice. Ako želite borbeni izazov, ova igra će vam ga pružiti u meri koja vam možda neće prijati. Pored veštine, moraćete da se naoružate i dobrom dozom stoičkog strpljenja.

Salt and Sacrifice ima i nekoliko elemenata pozajmljenih iz serijala Monster Hunter. „Obični” boss protivnici vas uvek čekaju na fiksnim lokacijama, ali lov na magove liči na poteru za nekim mastodontom koji pobegne pošto primi određeni demidž. Svakog maga morate da jurite i peglate pre nego što ga dovedete u last stand poziciju. Ta gospoda ima raznovrsne elementalne napade, tako da se isplati posedovati različit gear za različite situacije. Tući vatrenog maga vatrenom katanom, na primer, nije isplativa rabota, zbog velikih penala na štetu koju pravite.

Svaka pobeda nad magom i njegovim minionsima rezultuje lootom, koji se, mahom, svodi na raznovrsne delove tela, od kojih ćete u bazi kraftovati i budžiti oružje i opremu. Ovaj segment igre je doslovno identičan Monster Hunterima i siguran sam da će se većini igrača dopasti ta skupljačko-kraftujuća hobistika. Bićete motivisani i na grind, to jest, lov na magove koji nisu bitni za priču (namelles mages), jer crafting materijala nikad neće biti dovoljno. Pored stvari koje sami napravite, u igri postoji i klasičan loot, koji ćete najčešće nalaziti u kovčezima na teško pristupačnim lokacijama, uglavnom nakon prolaska kroz kapiju koju ste se namučili da otvorite.

Za igru s ovako masivnim, isprepletanim nivoima, neverovatno zvuči činjenica da nema nikakav oblik mape. Od igrača se očekuje da pamti tlocrte i putanje kroz ogromne nivoe prepune očiglednih i tajnih prolaza. Pa šta hoćeš Qz, neka vežbaju mozak, neko će možda reći... Problem leži u tome što ako ostavite igru na dva-tri dana, morate da uložite natčovečanski napor da ponovo pohvatate sve konce. Zbog prirode 2D prikaza, pristup određenim lokacijama, suštinski bitnim za napredak, najčešće je mogućan jednim pravcem, kroz jedna vrata ili jedan prolaz. Ako ste zaboravili gde se nalazi taj vrlo specifičan pasaž, moraćete da bauljate u jalovoj potrazi za nečim što ste već imali u rukama. Psovanje psoglavih dizajnera ovde će vam biti garantovano.

Moram ponovo da se dotaknem grinda... U igri imate varijantu Estus flaska koja vam vraća HP, a koja se dopunjuje svaki put kada se odmorite pored obeliska koji vrši funkciju bonfirea. Ali, da bi se doze flaska obnovile, u inventaru morate da imate određenu biljku koju sakupljate okolo ili dobijate kao drop od trash mobova. U većini situacija, tih biljaka će biti sasvim dovoljno, ali tokom vežbanja nekog od težih boss protivnika, vrlo lako možete da ostanete suvi. I, šta onda? Onda morate da odustanete od fajta i da počnete da grindujete mobove. Jasno mi je da Demon’s Souls i Bloodborne koriste sličnu mehaniku, ali baš nisu morali da kopiraju jedine stvari koje, objektivno, ne valjaju kod te dve igre. Posebno nervira činjenica da će vam biljaka nestati taman kad ste mislili da bosa imate u džepu i da će sledeći pokušaj biti uspešan.

Salt and Sanctuary donosi i PVP u formi koja vam je poznata iz Mijazakijevih igara - invazija na svetove drugih igrača, borba za račun frakcija koje podsećaju na covenante iz Dark Soulsa itd. Nažalost, u igri to uopšte nije ferceralo, da li zbog malog broja igrača PC verzije ili zbog drugačijeg identifikatora verzije koju su novinari dobili na test. Moj Salt and Sanctury se na Epic nalogu zove Salt and Sanctuary Press; ko zna da li me baš zbog toga niko nikad nije napao i da li zbog toga nisam mogao da upadnem kod nekoga i napravim mu zulum. Možda sam bio nevidljiv, osuđen da kao prikaza bauljam praznim serverom, zavijajući na mesec?

U poređenju s odličnim Salt and Sanctuary, Salt and Sacrifice podbacuje na većini polja. To, naravno, ne znači da je loš, već samo da pet godina starija igra nudi više slasti i predstavlja bolju investiciju vašeg dragocenog vremena. U svakom slučaju, igra košta manje od dvadeset evra - čak i ako vam ne legne u potpunosti, nećete morati da jedete klot pasulj do prvog u mesecu.