Ana KRSTIĆ

1. maj 2022.

U skladu sa stereotipima o Nemcima i njihovoj produkciji, kelnski studio Monokel nam predstavlja igru koja je ništa drugo do besprekorno ispoliran, ali u mnogim segmentima vrlo loš plagijat nekih od prethodnih ostvarenja, koja su u žanru side scrolling platformera pobrala kakve-takve pozitivne kritike u prošlosti. Tu, naravno, mislimo na naslove tipa Limbo ili Inside, mada White Shadows dobar deo pozajmljuje i iz Little Nightmares ili čak Oddworlda (barem što se tiče konceptualizacije vrlo oskudnog lorea igre).

Scenario igre smešten je u postapokaliptični industrijski milje u svetu nastanjenom antropomorfnim životinjama. Ta, nimalo suptilna, pozajmica od Orvela dočarava nam društvo budućnosti u kome pojedine kaste (to jest, vrste životinja) u svojim rukama imaju sve poluge vlasti i kontrole društva (vukovi), odnosno, svesno eksploatišu druge kastinske redove (svinje) koje zarad svojih ličnih interesa primoravaju potlačene na najprizemnije kulučenje. Vi se nalazite u koži (i perju) onog najpotlačenijeg reda (ptica), koji se u viziji distopije kelnskog tima percipiraju kao niža bića, nedostojna života i bilo kakve društvene uloge do šrafa u industrijskoj mašini. Dok je iz aviona očigledno da razvojni tim zasniva svoj svet u Orvelovoj „Životinjskoj farmi”, uticaj na igrača nije ni na približnom nivou. Kamo te lepe sreće da igra ima makar deset odsto efekta na publiku kao knjiga. Avaj.

Mehaniku igre nije potrebno bliže objašnjavati bilo kome ko je igrao ili makar posmatrao nekoga ko igra neki od ranije pomenutih naslova. Za one koji baš nikada nisu bili u prilici da igraju ovako nešto, White Shadows je platformska avantura koja vas kroz monohromatski prikazane scene budućnosti vodi sleva nadesno ili zdesna nalevo kroz krajolik načičkan raznim preprekama i ostalom mašinerijom, koja ima za cilj da vas skrati za pernatu glavu. Skakaćete po platformama, migoljiti se ispod lebdećih giljotina ili skrivati po tamnim budžacima, kako biste zaobišli vučje patrole, žedne ptičje krvi. Tu i tamo, igra pred vas stavlja specifične zagonetke, čijim rešavanjem se otključava pristup narednom sektoru igre. Glavolomke u igri nisu teške i uglavnom se svode na prostorne izazove ili se oslanjaju na jednostavne logičke probleme koje će rešiti svako sa gramom zdravog razuma. Efektivno, bilo koji igrač sa više od petnaest godina starosti neće se ni zamisliti pre nego što otpočne sa unosom tačnog rešenja.

Igru odlikuje solidna audio-vizuelna izvedba. Scene su lepo iscrtane i prikazane sa gomilom detalja. Autorka ovih redova lično ne preferira crno-bele igre i veći je ljubitelj šareniša, ali ovo sasvim lepo funkcioniše. Ono što u ovoj igri definitivno najviše pleni pažnju jeste prelepa zvučna podloga u vidu epskih dela klasičnih kompozitora, kao što su Štraus ili Rimski Korsakov: jednu od retkih brzih deonica igre na potpuno novi nivo uzdiže precizno tempirano izvođenje „Bumbarovog leta”. Pored svega ovoga, kretanje vaše gavrančice kroz igru nije ni približno glatko kao što su animacije likova u Limbu ili Malim noćnim morama, što dodatno otežava tajming nekih skokova i ubrzava frustraciju. Tempo igre bi mogao biti brži, ali u tom slučaju se bojimo da bi igra trajala još kraće od ovih, jedva dva sata koliko će vam biti potrebno da je završite, tako da bismo ipak odustali od te sugestije.

White Shadows je igra koja nedvosmisleno cilja na ljubitelje akcionih puzzle platformera, u duhu više puta pomenutih hitova. Problem je u tome što igra ne uspeva ni da se približi komšiluku kvaliteta tih igara koje su joj uzor. Kamen spoticanja nisu ni izgled ni zvuk, već igra podbacuje po pitanju samog gejmpleja i atmosfere. Little Nightmares iznad konkurencije izdižu specifična atmosfera i poruka koju igra šalje, a upravo kod toga se White Shadows sapliće. Ako ste baš veliki fan ovakvog tipa igara, a niste strogi, probajte ovu igu, u suprotnom, preskočite je.