Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2022.

Ono što je za moju generaciju bio Operation Wolf, za klince devedesetih beše The House of the Dead - igra iz XXII veka kakvu niko nikad neće imati kod kuće. Taj Segin arkadni aparat imao je sve što ubogi PC iz 1996. nije - od impresivne grafike, do kontrolnog sistema sa light gunom, optoelektronskim pištoljem kojim ste precizno odvaljivali horde zombija na ekranu. Kod Bože „Guštera”, vlasnika jednog salona zabave u Novom Sadu, partija The House of the Deada koštala je čitava dva žetona.

Nakon propasti Seginih konzola, igra je portovana na Windows, gde je pre četvrt veka viđena poslednji put. Njeni mnogobrojni nastavci širili su se na svim mogućim konzolama i inspirisali i Uvea Bola da snimi film, koji je toliko grozan da je naprosto super. Poljski developer MegaPixel Studio, pre nekog vremena najavio je da radi na rimejku igre koji će biti ekskluziva za Nintendo Switch, verovatno zbog žiroskopskih kontrola kojima je moguće simulirati famozne svetlosne pištolje.

Rimejk je tu, igrao sam ga nedelju dana i po ko zna koji put utvrdio da su uspomene iz mladosti našminkane, nesvesno editovane i posmatrane kroz roze naočare. The House of the Dead: Remake jeste rail-shooter, igra u kojoj kontrolišete poziciju nišana na ekranu i punjenje oružja, dok je kretanje automatsko, a pojavljivanje protivnika zavisi od fiksne skripte koja je uvek ista. Narativ koji prati taj ograničeni gejmplej totalni je krindž o ludom naučniku koji na viktorijanskom imanju ima laboratoriju za zombije. Scenario i režija su odrađeni u Japanu, a engleska verzija „narativa” tipična je za kraj prošlog veka, kad su fraze tipa „All your base belong to us” bile normativ za sve igre u kojima je izvedena amaterska lokalizacija s japanskog.

The House of the Dead: Remake sastoji se od četiri relativno kratka poglavlja. Uvežbani igrač, koji je naštrebao spawn pozicije protivnika, može da je preore za manje od 45 minuta. Na početku, dok ne otključate tajnu oružarnicu i bijedni pištolj ne zamenite nečim jačim, ne očekujte da ćete daleko stići s jednim „žetonom”. Na sreću, igra vam dozvoljava da nakon pogibije deset puta nastavite tamo gde ste stali, simulirajući ubacivanje novih žetona, pa čak i da nove pokušaje plaćate osvojenim skorom ako vam ni to nije dovoljno.

Kad otključate oružarnicu, što zavisi od spasavanja naučnika u prva tri poglavlja, možete početi (u novoj partiji) sa potragom za skrivenim oružjem. Samostrel, automatska puška, bacač granata i druge lepe stvari znatno olakšavaju igru, čineći je trivijalnom na nekim mestima. Upravo zbog toga postoji i „Horde” režim, kog nije bilo na originalnom arkadnom aparatu, a koji vas suočava s nekoliko puta većim brojem protivnika u svakoj sceni.

The House of the Dead: Remake jeste igra koja je zamišljena da se igra više (stotina) puta u pokušaju osvajanja internih achievemenata. Nivoi imaju blagu nelinearnost, to jest, putanju na tačno određenim mestima možete da birate pucnjem u prekidač ili sličan selektor, za šta vam igra daje sekund ili dva. Na primer, ako u drugom poglavlju okinete u katanac na trapu ispred ulaznih vrata, ostatak nivoa provešćete bazajući kroz podrum.

The House of the Dead: Remake ima nekoliko srazmerno velikih manjkavosti. Najviše iritira povremeno zamrzavanje koje traje delić sekunde, ali je dovoljno da vam upropasti perfektan run kroz nivo, a posebno živcira kada vam zbog toga pogine naučnik ili promašite selektor putanje. Učitavanje nivoa traje predugo, a ni grafika nije dostojna onoga što se podrazumeva pod pojmom rimejk. Igra se ne reklamira kao puki remaster, već joj u naslovu stoji „Remake”, što bi trebalo da podrazumeva više od onoga što smo dobili. Naposletku, tu je neprecizno žiroskopsko nišanjenje džojkonom, koje ćete probati samo jednom i utvrditi da je normalno igranje moguće samo u klasičnom režimu sa thumbstick kontrolom nišana.