Aleksandar DINIĆ

1. januar 2022.

Te, 2016. godine, Leonardo DiKaprio konačno je dobio svog prvog Oskara za glumu, kraljica Elizabeta II proslavila je svoj 90. rođendan, džinovske pande konačno su skinute sa liste ugroženih vrsta, a nemački Mimimi Productions predstavio je igru koja je vratila nadu u bolje sutra svih ljubitelja specifičnog timskog taktiziranja. Shadow Tactics: Blades of the Shogun bio je oda i ljubavno pismo legendarnim Commandosima (i pratećim imitatorima višeg i visokog kvaliteta), u isto vreme uspešno insistirajući na sopstvenom identitetu i novinama koje je doneo u žanr. Prošle godine, talentovanim momcima i devojkama iz pomenutog studija upala je još jedna kašika u med sa naslovom Desperados 3. Na vrhu talasa uspeha koji su kaubojci požnjeli, autori su rešili da nas obraduju kraćom epizodom iz Shadow Tactics sage, sa podnaslovom Aiko’s Choice.

Ovo je samostalna ekspanzija koja se ni na koji način ne meša ili integriše sa originalnom igrom, već se instalira i pokreće zasebno, a hronološki pokriva događaje ugnežđene između osme i devete misije osnovne kampanje. Ono Aiko’s u podnaslovu ne znači da je igra fokusirana na jednog od članova izvorne ekipe, cela družina je opet tu i vodićete je u promenljivom sastavu i sada, već se, pre svega, odnosi na momente priče koji se vrte oko spletkarenja izvesne Lejdi Čijo, nekadašnje mentorke naše, tada, mlađane šinobi-zavodnice. Ova mini-kampanja se stoga sastoji iz svega tri „velike” misije na koje smo navikli od ranije i tri manja intermeco poglavlja između njih (uključujući i epilog same odiseje).

Po pitanju gejmpleja i mehanike igranja, sve je ostalo u dlaku isto, sa minornim izmenama ili unapređenjima. Svaki od članova ekipe raspolaže lepezom od nekoliko zajedničkih ili unikatnih poteza, sposobnosti i veština, a i između onih koje se ponavljaju zna da bude suptilnih razlika. Svako može, na primer, da odvlači upokojene ili onesposobljene stražare, ali svako to radi na drugačiji način: šinobi Hajato to radi najbrže, ali iz stojećeg stava, ženski članovi družine ih samo odvlače (što ih čini sporijim, ali i bližim tlu, što onemogućava detekciju okolnih neprijatelja), dok ih samuraj Mugen može veselo nositi dvojicu odjednom. Ostatak upotrebljivih sposobnosti mahom se odnosi na one za upokojavanje (katane, šurikeni, bodeži i sl.), odvlačenje pažnje (bacanjem kamenica, flašica sakea, upotrebom frulice ili Aikinim prerušavanjem u gejše ili služavke) ili sveopštim pičvajzom kada šunjanje krene nizbrdo i kada ćete upregnuti nekoliko varijanti vatrenog naoružanja (što je i najmanje preporučljiv i ujedno najbesmisleniji način igranja).

Dekici Takumi ponovo je dodeljena pasivnija uloga „na terenu”, ali to ne znači da nećete maksimalno moći da iskoristite njegove veštine snajperisanja vernom tandžarom, kao i skretanja pažnje simpatičnim jazavcem Kumom, koji svojim izmotancijama i kričanjem može odvlačiti protivnike sa svojih pozicija. Kao i pre, tu je i mogućnost aktiviranja raznih elemenata okruženja za izazivanje nesrećnih slučajeva, koji neće izazvati opštu uzbunu na nivou (obrušavanjem raznih konstrukcija, vazi i tovara na kranovima, odnosno, aktiviranjem smrtonosnih zamki, šiljaka i ostalog).

Grafički, sve je na nepromenjenom nivou od ranije, sa pomalo krutom animacijom likova i utiskom da je zub vremena svakako nagrizao vizuelni prikaz u proteklih pet godina (naročito s obzirom na detaljnije i ispoliranije Desperadose 3), ali ćete na to prestati da obraćate pažnju desetak minuta nakon početka igre. Prepoznatljive muzičke teme koje savršeno pašu uz dalekoistočni milje ponovo su tu, kao i obavezno uključivanje japanskih glasova junaka radi što boljeg utiska i atmosfere.

Po svim parametrima, Aiko’s Choice deluje kao sastavni deo osnovnog paketa koji iz nekog razloga nije mogao da bude prisutan u njemu od početka i kao takvog ga svakako ne treba posebno preporučivati ljubiteljima Shadow Tacticsa, u nadi da se na nekom novom naslovu iz ovog serijala već uveliko radi.