Bojan JOVANOVIĆ

1. januar 2022.

Navikli smo da video-igre imaju svakakve prohteve od nas. Da moramo da imamo specifičan procesor, poteramo ih u određenoj rezoluciji, možda da imamo kontroler, volan, ili da tastatura može da prihvati dosta istovremeno pritisnutih tastera. Međutim, u slučaju One Hand Clapping, jedino što vam je potrebno, pored računara ili konzole jeste mikrofon.

Prvenac studija bad Dream Games već neko vreme je proveo u early access fazi na Steamu i proteklog meseca konačno je u punom izdanju stigao na, praktično, sve platforme na kojima se video-igre mogu zavrteti. Koncept je poprilično interesantan - koristite sopstveni glas da prevazilazite razne prepreke na koje nailazite tokom putovanja. To može biti aktiviranje nekog prekidača, pomeranje lifta ili iscrtavanje mostića. Igra stalno osluškuje vaš mikrofon, te u odgovarajućim situacijama, koje su, inače, vrlo očigledne, reaguje na kakav god zvuk da tada ispuštate. Faktički, kao da pritiskate analogni taster, samo što umesto taktilnih komandi imate svoje „fantastične glasovne sposobnosti”.

Da, za ovu se igru može reći da će vas od nje zaboleti grlo, tako da spremite čašu vode, čaj, ili neki pepermint bombon. Srećom, nije nužno da znate da pevate. Moguće je i da samo zviždite ili da zatvorenih usta držite „mmmm” zvuk. Igra solidno prepoznaje tonove koje pravite i nije potrebno preglasno pevati da bi se glas detektovao. Postoji i nekoliko podešavanja osetljivosti, između ostalog, i vokalnog raspona, tako da možete naštelovati algoritam na svoju boju glasa, nebitno da li ste tenor ili bas. Moguće je i uključiti prikaz nota koje pevate i onih koje je potrebno otpevati. Šteta što ovo nije podrazumevana opcija, jer može da posluži i kao alatka za učenje pevanja.

Neke pozadinske priče, nažalost, nema. One Hand Clapping počinje i završava se dosta naglo, uz vrlo apstraktne pokušaje pripovedanja. To je ujedno i jedna od velikih zamerki igri. Sretaćete razne likove, proći kroz šarene krajolike, ali zašto ste tu, šta vam je cilj, pa i ko ste - nećete saznati. Igra se, jednostavno, odvija pred vašim očima. Ne postoji ni način da se zaglavite, da glavni lik strada, niti se povredi. Izazov je samo i isključivo u pevanju i pokušavanju da otkrijete kako da premostite svaku od mnogobrojnih prepreka. Ovo je apsolutna boza od igre, mada je to i bio njen koncept. Kad kažemo boza, inače, mislimo na težinu platformisanja i logičke probleme. Pevanje je, očigledno, ono što će već od drugog (od šest) nivoa početi ozbiljno da vas muči ako niste vokalista. Za prvi nivo je potrebno samo držati jedan ton. Bilo kakav zvuk da ispuštate, čak i da samo brzo pričate u mikrofon, sasvim je dovoljno. Međutim, već od drugog nivoa će se od vas očekivati solidan vokalni raspon. Zahtevaće se od vas da, tako, pogodite tačno određenu notu i držite je par sekundi ili da lagano pomerate visinu glasa kako bi se iscrtala dovoljno glatka linija po kojoj možete da se krećete. Promašite li za malo, često ćete morati da ponavljate taj puzzle, što dovodi do nerviranja. Za igru koja bi trebalo da je „holsom” to je poprilično poražavajuće.

Najveći problem ove igre je, u stvari, to što je dosadnjikava, što ne uspeva da nađe načina da igrača zaista zainteresuje i uvuče u svoj svet. Većinu vremena samo hodate pravolinijski, a platformisanje je najjednostavnije moguće, bez ikakvih finesa koje očekujete od bilo čega objavljenog posle originalnog Super Marija. Uz prelake logičke izazove, većini starijih igrača neće ostati ništa da ih zadrži uz igru sem te simpatične kvake da se umesto akcionog tastera koristi mikrofon. Ako ništa, barem ćete zabaviti porodicu i prijatelje dok pokušavate da pevate u Dualsense kontroler ili ćete imati razlog da skinete prašinu sa starih Guitar Hero/Singstar mikrofona.

PRETHODNI TEKST Asterix & Obelix: Slap Them All!

SLEDEĆI TEKST MXGP 2021