Miodrag KUZMANOVIĆ

1. januar 2022.

Pet i po godina nakon izlaska, Hearts of Iron IV i dalje je neprikosnoveni autoritet na polju vojne i političke simulacije Drugog svetskog rata. Mislim da je malo verovatno da će u doglednoj budućnosti iko pokušati da ga skine s trona, ali čak i kad bi bilo para i političke volje kod konkurencije, mislim da bi se taj eksperiment završio kao nemački pokušaj probijanja blokade Staljingrada u zimu 1942. Kompleksnost igre je enormna, njeni sistemi dovedeni su do nivoa koji demotiviše druge developere, što je podjednako dobro i loše. Srećom, Paradoxovci još uvek nisu izgubili volju da se takmiče sa samim sobom, za šta je dokaz nova i za sada najbolja ekspanzija za HoI IV.

Hearts of Iron IV: No Step Back donosi potpuno redizajnirani SSSR, modifikovane nacionalne fokuse za Poljsku i baltičke državice, poboljšani i logičniji sistem snabdevanja i mnoga druga sitna i krupna unapređenja. Prva stavka je, ipak, daleko najbitnija od svega ostalog - najveća zemlja na svetu, koja je podnela gargantuanski napor i nezamislive žrtve za pobedu zaslužila je i dobila ultimativni gameplay tretman.

Srce ekspanzije je fokusno drvo Sovjetskog Saveza sa preko tri stotine stavki, što ga čini mnogo detaljnijim od bilo kog drugog entiteta u igri. Broj opcija za profilisanje državotvorne strategije je enorman, a prvi put u nekoj strateškoj igri implementirana je mogućnost da međuratni i ratni SSSR zamislite i ostvarite bez Staljina. Ako smatrate da je stari Koba bio dugoročno koban po SSSR, možete da oprobate sreću sa Lavom Trockim, izazivajući građanski rat koji može, ali ne mora da dovede do boljitka. Možda da iskušate sudbinu sa Nikolajem Buharinom, predstavnikom najdesnije frakcije u komunističkoj partiji? Ako vam izbor između trojice gigakomunista nije appetitlich, imate i četvrtu opciju koja se svodi na restauriranje ruske monarhije. Da li bi car mogao da zaustavi Hitlera? Da li bi Hitler uopšte napao carevinu? Jako dobra pitanja, na koja ćete sami moći da date odgovor.

Svaka od ovih opcija, pogotovo alternativno-istorijske, može da vas odvede još dublje u plauzabilnu istorijsku fikciju. Neki od fokusa vode vas u pravcu obnovljenog pan-slavizma, drugi u pravcu totalne azijske hegemonije i polaganja prava na teritoriju Kine, šesti u rasformiranje SSSR-a i davanje autonomije republikama, osmi vam omogućavaju koketiranje sa fašizmom, pa i sa agresivnim klerikalizmom i forsiranjem mita o Rusiji kao trećem Rimu. Da, zaista fascinantno! U nacionalnim fokusima imate i obilje opcija za jačanje industrije, tehnološke baze, odgovora na eksterne pretnje, za mobilizaciju resursa u slučaju rata, za propagandu i agitovanje... Pravi pravcati SSSR construction kit, kakav nikad pre nije postojao u igračkoj formi.

Sve te moguće varijable možete dodatno zabiberiti totalnom neizvesnošću koju nudi odstupanje od istorijskih fokusa za konkurentske entitete i imperije. To je opcija koju birate pre početka igre i omogućava drugim državama da slede alternativne istorijske pravce. Nemačka koja ne traži lebenšraum na istoku, Jugoslavija u kojoj se nije desio puč i koja je postala verni Hitlerov saveznik i druge fiktivne situacije igru čine beskrajno zabavnom na najduže moguće staze.

No Step Back je aluzija na čuveno Staljinovo naređenje 227 (Ни шагу назад!) iz leta 1942, a koje je predvidelo letalne sankcije za frontovske komandante i jedinice koje su se povlačile bez odobrenja Stavke. Što reče Staljin: „Potrebno je mnogo hrabrosti da se bude kukavica u Crvenoj armiji.” To nekako podrazumeva da najveći broj igrača, makar u prvih stotinak sati rukovođenja SSSR-om, neće drastično odstupati od istorije, već će se truditi da korača stazom Velikog otadžbinskog rata. Zato je prirodno što se Paradox najviše bavio Staljinom, za koga je dizajniran jedinstveni sistem paranoje i njenih posledica!

Josif Visarionovič bio je čudan svat, ubeđen da mu čitav svet i najbliže okruženje rade o glavi, što je imalo strašne posledice po borbenu gotovost Crvene armije na početku rata. U igri je to predstavljeno kao skala paranoje koja konstantno raste sama od sebe, uzrokujući situacije u kojima je svako od ponuđenih rešenja štetno po zemlju. Na primer, možete da dobijete nasumični prompt u kom se general, čitava industrijska grana ili rod vojske optužuju za izdaju ili sabotažu. Sporne subjekte možete da procesuirate i sankcionišete („Nema čoveka - nema ni problema”, J. V. Staljin), pri čemu dobijate neki masivni i dugotrajni globalni debuff (slabija industrijska proizvodnja, recimo). Ako, pak, problem ignorišete, gubite izvestan iznos političkog kapitala (bitan resurs za sva državna i pogotovo kadrovska pitanja) i sledi vam dodatni rast paranoje. Kada skala Staljinove manije gonjenja pređe određeni podeljak, moguća su automatska triggerovanja čuvenih čistki koje mogu imati drastične kadrovske posledice. Staljina, jednostavno, morate da „cincularite” i da postepeno idete u pravcu rešavanja „zavere trockista” kad sistem paranoje nestaje iz igre, sve vreme pazeći da paranoja ne dostigne kritičan nivo. Blistavost!

Što se tiče čisto vojnih tema, obradovaće vas mogućnost za formiranje vrhovne komande, postavljanje generala i admirala na rukovodeća mesta, izbor taktike za svaki rod vojske i dodatne tri stavke doktrinarnog profilisanja operativnih procedura. Svaki kadrovski i sistemski izbor u komandi daje različite bonuse za oružane snage u celini, koje je moguće profilisati do neslućenih dubina. Ko kaže da Rusi moraju samo da se brane do kasne 1942? Veštim dizajniranjem armije možete da postanete ofanzivni specijalista koji će na agresiju sila Osovine odgovoriti uspešnim protivnapadima, pogotovo ako izaberete trockiste, te maršal Tuhačevski ne završi s metkom u potiljku, već kao načelnik generalštaba koji, između ostalog, daje 10 odsto bonusa za napad oklopnim divizijama.

Od ostalih značajnih izmena vredi izdvojiti redizajnirani sistem snabdevanja zasnovan na supply dumpovima i protočnosti zaliha, koja zavisi od stepena njihove motorizacije, nivoa infrastrukture u provincijama i železnice. Zalihe su oduvek bile kamen spoticanja u Paradoxovim strategijama, ali sada je sistem, konačno, potpuno transparentan i omogućava vam da locirate i sanirate uska grla. Skaliranje potrošnje na posredan način omogućeno je i dizajnerskim modulom za oklopna vozila, koji je isti kao onaj za brodove i podmornice iz ekspanzije Man the Guns. Običan T-34/76 ne zadovoljava vaše ofanzivne apetite? Ugradite mu dodatni oklop, jači top, radio i druge dodatke koji poskupljuju proizvodnju, ali pojačavaju ubojitost (i smanjuju pouzdanost)! Iz prve ruke saznajte da li je sovjetski ili nemački pristup konstrukciji tenkova uspešan na duže staze! Kad se već dotakoh železnice, u igru su ubačeni i čuveni (mada nepraktični) šinski topovi, poput nemačkog gustava. Skupi su i grade se sto godina, ali daju jake bonuse u borbama protiv dobro ušančenog neprijatelja. Da ih Majnštajn nije imao, tvrđava u Sevastopolju verovatno nikad ne bi bila osvojena...

Hearts of Iron IV: No Step Back spada u igre koje neuporedivo više dave CPU nego grafičku kartu. Ova ekspanzija, čini se, zahtevnost pojačava do suludih razmera, terajući moj ubogi Core i7 četvrte generacije da znoji cigle dok izračunava ishod borbi na frontu dugom nekoliko hiljada kilometara. Verujte mi na reč, ako nemate moderan i brz procesor, kilavost i lag u interfejsu tokom pozne faze igre masno će vas nervirati. Samo zbog ovoga ću na kraju da se izbekeljim za Alder Lake.

Mnogi kukaju na Paradox zbog prakse da „šiša ovce” i naplaćuje DLC-e i sav dodatni (kozmetički) sadržaj. Da, ako želite kompletno Hearts of Iron IV iskustvo, treba vam više od sto evra, ali ta brojka bledi u poređenju s ponuđenim sadržajem i zabavom koja se može ekstrapolirati iz te sjajne igre obogaćene tonom kvalitetnog DLC-a. Postoje knjige koje se nose na pusto ostrvo, a postoje i igre koje bi imalo smisla poneti i u pakao. Nema tih večnih muka koje ne bi bile lakše uz Hearts of Iron. Neizmerno sam srećan što postoje ovakve igre i ljudi koji ih stvaraju.