Vladimir PISODOROV

1. januar 2022.

Kako junošama objasniti magnitudu osećanja koju kod nas, starijih igrača, proizvodi igra Halo i njen glavni junak Master Chief? Gotovo nikako, jer je u eri vladavine Fortnitea, Apex Legendsa i ostalih modernih pucačkih „zezalica”, ali i činjenice da smo poslednje poglavlje iz glavnog serijala (Halo 5: Guardians) igrali još pre šest godina, to uzaludna rabota.

Halo Infinite zamišljen je tako da popuni sve rupe nastale potonjim ostvarenjem (nažalost, ne i da ponudi pitkiju rekapitulaciju prethodnih događaja), ali i kao launch igra za novu seriju Microsoftovih igračkih konzola Xbox. Kašnjenje od preko godinu dana opravdano je epidemiološkom situacijom u svetu, a u 343 Industriesu, koji je od izdanja Combat Evolved Anniversary (2011) preuzeo brigu o Halou od Bungiea (ovi odoše da rade na projektu Destiny), i te kako su se trudili da se iskupe. Prvo je 15. novembra Beta verzija međuplatformske multiplayer komponente postala dostupna svima besplatno, da bi se osmog decembra igra pojavila u etru i to u potpuno besplatnom obliku za sve one koji poseduju pretplatu za Microsoftov servis Game Pass.

Ono što nas je te hladne decembarske večeri dočekalo bilo je vredno čekanja. Bez želje da vam otkrivamo pojedinosti i pokvarimo užitak samostalnog otkrivanja priče, samo ćemo napomenuti da najpoznatiji od svih Spartanaca - Master Chief, još jednom reprizira rolu „sam protiv svih”, ovog puta bez pomoći Cortane, ali uz nekoliko perkova kojima do sada nije mogao da se služi. Akcija se odvija na ringu Zeta Halo, koji je izgubljen u napadu horde divljačkih Banisheda koji su, nakratko, čak i Master Chiefa uspeli da izbace iz pogona.

Početak igre to ne nagoveštava, ali Halo Infinite je, na zaprepašćenje mnogih, open world pucačka igra! Da bi se kretao po Zeta Halou, neuništivi Master Chief koristi svoje dugačke i brze noge, ali i grappling hook, koju ne samo da može da zakači na okoliš, već može da je iskoristi i da protivnicima izbije štit iz ruku ili da im se „unese” u lice i patosira udarcem kundaka u glavu. Pritom, Master Chief uopšte ne haje za padove sa velike visine - jednostavno mu ne mogu ništa, ali ni za upotrebu brojnih vozila, jer je upravljanje njima izvedeno prilično traljavo. Zauzimanjem „isturenih” baza dobija mogućnost „brzog putovanja”, baš kao i opskrbljivanja municijom, ali i promene naoružanja. Nažalost, i dalje može da ponese samo dve puce, ali ako je za utehu, u bilo kojoj kombinaciji.

Open world okruženje znači da je na raspolaganju slobodan izbor misija iz kampanje i sporednih zadataka. Ipak, ne očekujte slobodu jednog Far Cry ili, da budemo iskreni, bilo koje moderne igre iz ove kategorije. Zadaci koji „usput” mogu da se obavljaju rudimentarnog su karaktera: od pomaganja zarobljenim i marincima koji se nalaze pod opsadom Banisheda, preko eliminisanja važnih meta, pa sve do misija u kojima napadate protivnička utvrđenja ne bi li im oslabili uticaj na sektor kom pripadaju. Uticaj koji vaše akcije u ovom departmentu imaju minimalne su, pa se, tako, sem zavređivanja Valor poena, koji služe za „otključavanje” naoružanja i vozila u zauzetim bazama, možete nadati samo još dvema stvarima. Po okolišu su razbacani kontejneri koji sadrže opremu koju kasnije možete da koristite kao vizuelne perkove prilikom mulitplayer okršaja, ali i takozvana Spartan jezgra, moduli koje koristite za poboljšanje Master Chiefovih sposobnosti.

Ovde dolazimo do još jedne novine, a to je upravo prethodno rečeno. Naime, prikupljanjem pomenutih jezgara moguće je boostovati pet perkova (kad ih „otključate”, naravno) koji vam stoje na raspolaganju. Na primer, štitove, grappling hook, mogućnost da ispred sebe „bacite” jednosmerno propusni štit ili senzor koji služi za otkrivanje cloakovanih neprijatelja, pa sve do onog koji omogućava akciju izbegavanja protivničkih napada. Poboljšanja su lineranog karaktera i ako ste očekivali dramatiku „razvojnog drveta” Assassin’s Creeda, nećete biti zadovoljni. Ipak, poboljšanja se odlično uklapaju u old school manir izvođenja akcije, što je i naša sledeća tema.

Ovo je možda i najveći selling point, jer su u 343 Industriesu uspeli da očuvaju klasičan look & feel kada je izvođenje akcije u pitanju. Bukvalno ceo dan možete da provedete napucavajući se sa neprijateljima i čisteći mapu od njih, jer je mehanika dovedena do savršenstva. Autor ovih redova skoro nije iskusio ovoliki broj headshotova, a da pritom igra uopšte ne podržava bilo kakav aim assist(Halo Infinite probali smo na Xboxu, pa je time rezultat još više zapanjujuć). Filovanje protivnika olovom spada u tantričko iskustvo, a osećaj nadmoći na bojnom polju opija vas i ne dopušta da ostavite kontroler iz ruku. Pre će se baterija isprazniti, nego da ovo prvo učinite svojevoljno. Pored eliminisanja bulumente poznatih miniona, na raspolaganju su i česti obračuni sa šefovima oblasti koji u velikom broju slučajeva poprimaju epske razmere. Igra u ovom segmentu ne čini gotovo ništa novo, ali baš u tome i jeste poenta - vintage karakteristike ponovo su u modi.

Nakon vizuelnog šoka koji smo doživeli pojavom Forze Horizon 5, pomalo smo razočarani onim kako Halo Infinite izgleda. Rezolucija 4K i mogućnost odmotavanja akcije u 120 sličica u sekundi na Xboxu, odnosno, 144 na PC-u, nešto je što svakako ne može da se zanemari, ali... Imamo utisak da Zeta Halo nije dočaran na način na koji je to mogao da bude. Grafička rešenja uopšte nisu za potcenjivanje, da se ne razumemo pogrešno, ali sada smo svesni da je moguće bolje od ovog. Playground Games dokazao je to prošlog meseca. S druge strane, čini se da su neki delovi mape detaljnije predstavljeni od drugih, naročito kada su u pitanju svetlosni efekti koji na kraju dana, ipak, pobeđuju ukupnu količinu detalja i kvalitet primenjenih tekstura. Dodatno, pažnju nam je privuklo i to da je teren, mahom, jednoličan (na primer, od snega nema ni traga ni glasa), a baš ta raznolikost je nešto što je moglo da „maskira” ostale nedostatke u ovoj oblasti.

Za kraj smo ostavili poslasticu - ovlaš pomenuti multiplayer. Čini se da je ovo potpuno odvojen segment Halo Infinitea; na kraju krajeva, gotovo mesec dana pre kampanje bili smo u prilici da bistrimo deo njegovog sadržaja. Okosnicu predstavljaju klasični Arena okršaji u formatu „četiri na četiri”, uz obilje različitih podrežima. Sa protivničkom ekipom možete da se trebite, pa ko bude bolji, tu je zauzimanje i čuvanje baza, „krađa” suparnikovog barjaka, što duže nošenje lopte i tako dalje. Kozmetičke dodatke kojima možete da „farbate” svog avatara možete da zavredite, rekosmo, igrajući kampanju ili kroz sam multiplayer, ali tu je i podrška za mikrotranskacije, što nam se baš i nije svidelo. Zanimljivo je i to da je grafika u ovom igračkom režimu za koplje kvalitetnija nego u kampanji, ali da je i dalje uz primetan disbalans na nivou čitavih mapa. Sledeći multiplayer režim nosi naziv Big Team Battle i reč je o masivnijim obračunima (12 na 12), koji se odvijaju na mapama ogromne površine. U pitanju je, očigledno, očijukanje sa željama konvencionalnih igrača koji su navikli na nešto sporiji ritam i mogućnost odabira načina na koji će pristupiti obračunima.

Između ostalog, upravo su ova dva termina, uz mogućnost prašenja sa botovima, bili deo Beta verzije multiplayera, ali je full verzija igre donela još nekoliko dodatka. Prvi od njih je Fiesta, režim koji je, zapravo, tweakovana verzija Arena obračuna. Razlika je u tome što se na mapu spawnujete u rukama držeći oružje koje AI rutina za vas bira po principu slučajnog izbora. Ovo se ne odnosi samo na početak partije, već je pravilo aktivno svaki put kada vas neko od protivnika pošalje dva metra ispod zemlje. Sledeći režim je FFA Slayer i u njemu ste usamljeni ratnik, jer se sami borite protiv ostalih igrača. Inače, režim Slayer dolazi u čak tri oblika: pored pomenutog, na raspolaganju su i Team Slayer, gde je cilj obezglaviti protivničku ekipu i Tactical Slayer u kome nemate pravo na korišćenje radara, ali ni štita. Konačno, za one najhrabrije i najumešnije, namenjen je režim Ranked Arena.

Halo Infinite opravdao je očekivanja i iako nije podigao prašinu kao što se očekivalo, u pitanju je igra koju preporučujemo bez ikakve zadrške. Zahvaljujući novitetima, kampanja je zanimljiva, ali i prilično dugačka (trebaće vam oko 25 sati da je privedete kraju), dok je multiplayer zvezda večeri kojem ćete se dugo vraćati. Barem dok programeri ne budu izdali „zakrpu” i omogućili co-op igranje kampanje i podršku za četiri ljudska igrača.

PRETHODNI TEKST No Plan B

SLEDEĆI TEKST The Gunk