Marko VASILJEVIĆ

1. januar 2022.

Biti programer, raditi na stvaranju video-igara u firmi poput Ubisofta. Zvuči sjajno, zar ne? Zašto li je onda Sebastijan Dibua okrenuo leđa takvom životu i prepustio se čarima indie developmenta? Ovaj naslov delo je jednog, ali sposobnog developera koji se odlučio da ideju o taktičko-strateškoj igri donese na naše ekrane u low-poly ruhu. Nekada smo maštom popunjavali praznine (u slučaju Lare Croft - obline) jer je hardver tako zahtevao. Danas se to radi zbog estetike. Doduše, uz par grafičkih trikova, sve ovo i ne izgleda tako loše.

Osnova igre je upravljanje taktičkim timom za specijalne misije koji funkcioniše kao dobro podmazan švajcarski mehanizam. Kada sve isplanirate i pritisnete taster ’play’, možete samo da se kikoćete, svesni svoje genijalnosti ili da se nervirate, jer ste nešto propustili. Zašto? Zato što u toku izvršenja plana nemate nikakvu kontrolu. Međutim, imate šansu da krenete ispočetka, promenite sporne detalje u planu i okušate sreću još jednom, uz činjenicu da neprijatelji uvek kreću sa random pozicija.

Tim koji vodite sačinjen je od operativaca koje pre početka možete opremiti klasičnim pucaljkama, od pištolja do snajpera, a možete im dodati i smoke, stun ili frag granate. Tako opremljene, postavljate ih na startne pozicije, a zatim iscrtavate putanje kojima će se kretati i dodeljujete im aktivnosti koje će obavljati od početka do kraja misije. Na primer, prilikom definisanja načina na koji vaš tim otvara vrata, možete da birate između tajnovitog pristupa, bez alarmiranja neprijatelja ili da nogom razvalite vrata i uletite kao Rambo ili, pak, da upadnete uz primenu neke od granata. Na vremenskoj liniji biće obeležena svaka od tih dodatnih akcija i imate mogućnost da fino sinhronizujete tim, tako da se ne dese gluposti tipa „otvorio sam vrata, a ostatak tima hvata zjala na drugom kraju prostorije dok ja ovde solo upijam metke”.

Igra prepoznaje da li je neko u zaklonu ili ne, a svako oružje ima specifično vreme nišanjenja i optimalni domet i sve to morate da uračunate u plan. Svaki od likova ima i vidno polje pa ako je loše orijentisan, nije isključeno da će stoički trpeti dok ga pune olovom sleđa.

Klase ne postoje, već svi operativci imaju iste početne statistike i sve zavisi od opreme koju nose. Moguć je trajni razvoj likova otključavanjem veština, a radi lakšeg raspoznavanja, možete i da im promenite imena. Inače, svi operativci pripadaju jednoj od četiri „ekipe”. Postoje posebne kampanje za SWAT(ovce), agente FBI i DEA, kao i dve bad guy opcije u vidu pljačkaša i gangstera. Razlike postoje u početnim statistikama i u estetici. Skinovi su jasno uočljivi i čak simpatično dizajnirani. Mogućnost kupovine dodatnih skinova ne postoji i nema mikrotransakcija, što uvek pozdravljamo, a jedina in-game valuta može se osvojiti igranjem skirmish misija. Zarađena sredstva trošite na dodatne granate, pištolje i puške, a skill-poene stičete završavanjem kampanja i možete ih iskoristiti tek po završetku kampanje.

Postoji i mogućnost preuzimanja dodatnih misija koje prave sami igrači. Imate na raspolaganju i editor misija, te se i sami možete oprobati u osmišljavanju zadataka, a u alatu koji dolazi uz igru imate sve resurse autora igre. Takođe, imate i posebne alatke za replay odigrane misije, gde uređivanjem položaja kamera možete da napravite mali akcioni film. Ove dve „sitnice” svakako podižu satnicu igri, ukoliko vam osnovna stvar leži.

Iako je još uvek u early access fazi, sve radi kao satić, baš poput vaših junaka. Misije variraju od prelakih do baš zaguljenih, mada je to individualna stvar. Na to se svodi i odgovor na pitanje da li vredi para i vremena. Ako uživate u mozganju i menadžerisanju, svakako. Ukoliko vam je potreban brzi fiks i ventil, onda i ne baš. Ukoliko se premišljate, postoji No Plan B: Prologue verzija koja je besplatna, pa isprobajte. Do finalne verzije, verujemo, biće to samo još bolje, a i ovakva u trenutnom stanju ima šta da ponudi.

PRETHODNI TEKST The Unliving

SLEDEĆI TEKST Halo Infinite