Vladimir PISODOROV

1. avgust 2021.

Vodeći se izrekom: „Što je sigurno, sigurno je!”, Sega je još jula 2019. godine na tržište Japana izbacila oficijelnu igru Olimpijskih igara u Tokiju. Zbog pandemije virusa korona, održavanje najveće sportske manifestacije na svetu odloženo je na godinu dana, što su u ovoj japanskoj kompaniji iskoristili ne bi li igru učinili globalno dostupnom.

Nažalost, vremenski jaz od dve godine nije iskorišćen da se igra ispegla i utegne na mestima na kojima je to potrebno, tako da je pred nama identično ostvarenje u kom su vlasnici Switcha i PlayStationa 4 iz zemlje izlazećeg Sunca imali prilike da uživaju u svojevrsnon matineu. To možda i nije tako loše, s obzirom na to da se radi o igri neobične zaraznosti, naročito ukoliko na takmičenje krenete u društvu prijatelja (podržan je i offline i online multiplayer režim).

Najzanimljivija stvar je to što je Sega uspela da izradi odličan upravljački model, koji kombinuje prepoznatljiv button mashing sa modernim upravljačkim elementima. Tako, za postizanje dobrih rezultata neće biti dovoljni samo brzi prsti, već i pravovremeno pritiskanje pratećih tastera, koji se razlikuju od discipline do discipline. Na primer, u sprinterskim disciplinama možete posebno da se skoncentrišete pred start, u poslednjim metrima trke da koristite „forsaž”, pa čak i da probate da „isturite” grudi ispred protivnika u momentu kada prelazite zamišljenu liniju na cilju. S druge strane, prilikom bacanja kladiva, na njega možete da „vičete”, dok je kod košarke i fudbala dozvoljeno koristiti kombinaciju tastera koja omogućava izvođenje specijalnih šuteva. Osobenosti disciplina ne otkrivaju vam se odmah i moraćete da ih otključavate u vidu tipsova koji se dobijaju kao nagrada za ostvarene rezultate.

Sledeća pozitivna stvar je podrška za čak 18 disciplina. Neke nedostaju, poput skoka uvis i bacanja kugle, ali ćete zato biti u prilici da se oprobate u odbojci na pesku, vožnji BMX-a, boksu, stonom tenisu, fudbalu, košarci, plivanju... Ono što nam se nije dopalo jeste podatak da je single-player „kampanja” lišena bilo kakve napetosti i osećaja postignuća. Discipline možete da „rešavate” i pojedinačno i osim što se broje osvojene medalje, jedini izazov će biti srušiti sopstveni ili olimpijski rekord. To neće biti toliko teško, pošto igra nije najsrećnije izbalansirana, pa se do svemirskih rezultata stiže bez veće muke. Isto važi i za kompjuterski vođene takmičare koji u finalima naprosto polude i ostvaruju rezultate od kojih se pada u nesvest. Inače, autori su na raspolaganje stavili i mogućnost takmičenja u spletu disciplina, koje je moguće i svojeručno odabrati, ali je i ovaj režim daleko od privida učestvovanja u svojevrsnom dekatlonu koji smo očekivali. Takmičenje protiv živih igrača daleko je izazovnije, ali tu smo imali problem sa pronalaženjem takmaca iz online univerzuma.

Nagrade koje za ostvarene rezultate dobijate u vidu poena, trošite na kupovinu sportske opreme i odevnih gedžeta koji često nemaju nikakve veze sa sportom. Avatar možete da „obučete” za svaku disciplinu ponaosob, da mu prišijete broj za dres, pa čak i da mu odredite fizičku konstituciju. Na raspolaganju je čak 80 država, među kojima se ne nalazi Srbija, mada ništa bolje nisu prošle ni zemlje iz okruženja. Za vredna odličja moraćete da se takmičite pod bojama neke druge zemlje i zaista ne razumemo zbog čega je programerima bilo teško da urade domaći zadatak i u igru implementiraju nacionalna obeležja svih zemalja učesnica.

U isto vreme, tehnička rešenja su i za pohvalu i za negodovanje. Zbog stilizovanih likova, grafika je i dalje prijatna za oko, mada će oni koji su očekivali nešto ozbiljniji pristup imati zamerke. Borilišta su ubavo predstavljena, ali kada se malo bolje zagledate, primećuje se niži kvalitet tekstura. Kao da je u pitanju port sa neke od penzionisanih igračkih konzola, a ne punokrvno PC izdanje. Zvučni efekti su tu tek da maskiraju šuštanje iz zvučnika, a preterani entuzijazam komentatora na momente iritira. Sve to ide na račun dalekoistočnog šarma...

GALERIJA