Bojan JOVANOVIĆ

1. avgust 2021.

U Bandai Namcou tvrde da igra Scarlet Nexus potpada pod novi „žanr” koji su oni krstili kao brainpunk. U tom nekom vrlom novom svetu, hiljadama godina nakon naše realnosti, ljudi su obdareni parapsihološkim moćima, te neki mogu da pomeraju predmete, neki kontrolišu vatru ili struju, dok treći, recimo, mogu da postanu nevidljivi. Zgodno, jer svet konstantno napadaju lavkraftolika stvorenja za koja nije bilo boljeg naziva od Others (Drugi). Zemljani zato osnivaju specijalni odred OSF, skupinu momaka i devojaka koji su pokazali naročit afinitet prema korišćenju svojih moći, ali i lemanju čudovišta katanama. Kreće besna muzika i anime špica. Ozbiljno, igra ima klasičnu anime špicu svaki put kad je pokrenete.

Vi vodite Juitoa ili Kasane, dvoje tinejdžera i svežih OSF regruta. Oboje pokazuju izuzetne sposobnosti telekineze, ali se tu lagano provlači i neka tajna veza između njih. Izbor da li ćete igrati kao Juito ili Kasane nije uopšte kozmetički. Dvojac ima drugačiju lepezu napada i pristup borbama, kao i čitavu priču. Juito je, tako, sin šefa države i brat direktora OSF, svojevrsni „guzonjin sin”, koji je, naravno, klasičan dobrica i uopšte neće biti ključan za sva dešavanja u kampanji, jok. Dok Juito koristi mač za gro svojih napada, Kasane se više oslanja na bockanje protivnika iz daljine bodežima. Ona je, opet, klasični anime stereotip uvek preozbiljne starije sestre i vođa jednog od OSF odreda. Sudbine i priče ovo dvoje junaka će se redovno preplitati, ali većim delom igre ćete pratiti potpuno odvojene fabule, pa ako želite da vidite baš sve, ne ginu vam dva prolaza i četrdesetak sati igranja. Priče su, pritom, grubo podeljene na faze, sa pauzama u skrovištu gde imate priliku da dopunite zalihe i upoznate ostatak ekipe, tako da tehnički možete igrati naizmenično na dva save slota i na taj način pratiti priču paralelno. Predlog je svakako da prvo izaberete Juitoa, jer je malo lakši za igranje i njegova priča je dobra osnova za shvatanje obrta i spletki u daljem toku radnje kojih ima poprilično, a i zamršene su ko tanjir špageta.

Scarlet Nexus dotiče veoma širok dijapazon tema, te od početnog „zajedno smo jači” stava prelazi do ozbiljne geopolitičke analize sa kritikom klasnog društva, meditacije na temu pojma svesti i toga šta čini ličnost, depresije, praštanja i opraštanja. Reći da je igra ambiciozna zato bi bilo poprilično potcenjivanje. Doduše, ton povremeno ide na sve strane i dijalozi su strašno razvučeni zbog pripovedanja u stilu vizuelne novele, te igra ne uspeva uvek da drži pažnju i pored čitave intrige. Mana je nedostatak dubine kod većine likova, a samo šačica će doživeti neki primetan rast tokom dve kampanje od 20 sati. Izgleda da je Bandai ovde štedeo na definisanju likova, jer je istovremeno predstavio anime seriju.

Ni na čisto mehaničkoj strani igra nije ništa manje ambiciozna. Ima tu od svega pomalo, od Persone, preko Niera, do Bayonette, spakovano u veoma zabavan koktel. Akcija je tečna i brza, sa naglaskom na vezivanju telekinetičkih napada u kombo. Kako su svi likovi povezani takozvanim SAS sistemom telepatije, možete od saboraca pozajmljivati moći kako biste pojačali napade ili dobijali privremene nove sposobnosti. Tu je i levelovanje sa veoma razgranatim drvetom veština, nivoi prijateljstva sa likovima, čime se otvara još specijalki i besomučno budženje opreme. Da se razumemo, ovo nije RPG, već samo linearna akciona igra, gde, eto, postoje brojevi. Sistema stvarno ima za izvoz i dobijaćete tutorijale do samog kraja priče, ali ostaje utisak da je sve to moglo biti utegnutije, optimizovanije i sa boljim fokusom. Ovako, kao da ste stavili sve priloge u pljeskavicu. Razliva se na sve strane i ne ostaje neki konkretan ukus.

Scarlet Nexus, kao potencijalna franšiza, ima mnogo potencijala. Vizuelno dopadljiva, zabavna za igranje, ali rasejana, igra je koja će vas držati uz ekran do odjavne špice i još jedne anime pesme. Mogla je biti vrhunska igra, mada onda ne bi ostalo mesta za unapređivanje u nekom nastavku.