Aleksandar DINIĆ

1. avgust 2021.

Posle jurišne puške koju je 1947. godine konstruisao Mihail Kalašnjikov (poznatije kao AK-47 ili prosto Kalašnjikov), votke, kavijara, suicidnih pisaca i otkačenih kompozitora, sledeći najpoznatiji ruski izvozni proizvod najverovatnije je černobiljska katastrofa iz 1986. godine. Najpoznatiji svetski nuklearni incident u dobroj meri je figurirao u video-igrama već neko vreme (pre svega, zbog famozne igre S.T.A.L.K.E.R. kao i „one” misije iz četvrtog nastavka Call of Duty), a približavanje širim igračko-zainteresovanim masama i prerastanje u gotovo samostalni podžanr dodatno je zakucano televizijskom instant-klasik serijom Chernobyl, kao i gomilom raznih preživljavačko-battle royal raspucačina i modova koji u poslednjih par godina niču kao radioaktivne gljive posle pripjatskih kiša.

Nakon skoro dve godine tumaranja u Early Accessu, dugo mućkani i brušeni Chernobylite konačno je ugledao svetlost dana i u svojoj finalnoj formi, krajem prošlog meseca. Osnovna postavka priče stavlja vas u kožu izvesnog Igora, nekadašnjeg fizičara zaposlenog u nuklearnoj elektrani Vladimir Lenjin, koji se nakon 30 godina od dobro poznate katastrofe vraća u Zabranjenu zonu kako bi ušao u trag svojoj davno izgubljenoj dragani Tatjani, koja je nestala nekoliko dana pre same eksplozije reaktora broj 4. Igor ovo ne čini samo da bi ustanovio šta se sa dotičnom desilo, već i da bi sa svojom starom ljubavi ponovo proživeo sretne dane korišćenjem generatora portala, stvarčice koja rabi naslovni černobilit, tehnogeno jedinjenje koje je u igri zaduženo za razna vremensko-prostorna izmeštanja koja ćete eksploatisati za sopstvene potrebe.

Osnovna mustra po kojoj igra funkcioniše prilično je jednostavna, ali i efektna. Svaki dan proveden u Zoni donosi aktivnosti na terenu (u vidu prikupljanja preko potrebnih resursa, dobara, municije i ostalog, odnosno, raštrkanih tragova za pronalaženje Tatjane) i dauntajma u vašoj skrivenoj bazi, koju ćete permanentno postavljati na noge i pretvoriti u glavni štab svojih daljih operacija. Ovo se postiže konstruisanjem raznih radioničarskih stolova za apgrejd naoružanja, oklopa ili izradu municije, generatora struje, prečišćivača vazduha, neutralizatora radijacije, fabrikatora černobilita, mini-baštica za generisanje hrane, gljiva i drugog bilja i ostalog. Svaka nova konstrukcija na ovaj ili onaj način utiče na nekoliko parametara baze (stepen komfora, strujni output, kvalitet vazduha, stepen ozračenosti prostorija i broj prisutnih kreveta i bunkova za spavanje), što iziskuje konstantno cinculiranje sa dotičnima, kako biste napravili optimalan prostor za život, kako za vas, tako i za nekoliko saveznika koji će vam se pridružiti.

Dan u (kolonijalnim) marincima je možda kao dan proveden na farmi i svaki obrok je pravi banket, ali za društvance koje ćete okupiti oko sebe, ovo je daleko od istine. Bedni uslovi života u bazi bitno utiču na njihov moral, odnos prema vama i psiho-fizičko stanje (što podrazumeva stalno i izbalansirano ugađanje, pre svega, kroz sledovanja hrane), dok se funkcionalnost dotičnih ogleda kroz njihovo slanje u generički lov na (mršave) resurse, oslabljivanje neprijateljskog prisustva u misijama glavne kampanje, odnosno, sticanje dodatnih pasivnih bonusa kroz treninge kod odgovarajućih kompanjona.

Nakon što po prvi put preuzmete odgovornost obavljanja neke od sporednih ili glavnih misija, sledi očekivana kombinacija aktivnosti. To su čišćenje terena i skupljanje loota. Zatim slede izbegavanje, tiho upokojavanje ili raspištoljeno napucavanje sa raznim ljudskim ili apstraktno-astralno-mutiranim pojavama, stvorenjima i protivnicima. Na kraju vas čeka ispunjavanje glavnog zadatka na mapi i instant-povratak u sklonište, korišćenjem pomenutog portal-pištolja. Osećaj istraživanja, taktičkog zaobilaženja neprijateljskih punktova i patrola, odnosno, samog napucavanja i inog taktiziranja sasvim je solidno i korektno izveden, uz preferirano zaobilaženje kako stresnih situacija (koje vam ljušte skalu (ne)očuvane psihe), tako i džepova radijacije na terenu od koje krči Gajgerov brojač i koja vam truje organizam i odseca slotove na skali zdravlja koji se repariraju medicinskim paketićima i skrčkanim lekovitim čorbama raznih namena. Sva fizička i psihička oštećenja ostaju nakon povratka sa terena (čak i nakon prelaska u novi dan spavanjem u ličnim odajama), što konstantno treba imati u vidu zbog pomenute brige o ostalim članovima kolektiva (koji mogu da zapate iste kobne boljke kao i vi). Ekran-vidikovac na kom birate dalji angažman nije tu samo radi ukrasa, već sa njega „očitavate” i spoljne parametre misije (doba dana, vremenske uslove i druge specifičnosti), što treba imati u vidu prilikom formiranja borbenog kompleta i stila igranja koji preferirate.

Sve bi ovo bilo dovoljno da od Chernobylitea napravi jedno solidno, atmosferično, repetitivno i generičko iskustvo, da autori u celu stvar nisu ubacili tajni sastojak koji igri daje preko potrebnu injekciju svežine i inovativnosti koja bi je izdigla iznad konkurencije. Ovo se u manjoj meri odnosi na pojedine posledice vaših radnji. Tako, na primer, ako pomognete zatočenim protivničkim vojnicima, oni će vam u pojedinim situacijama vratiti uslugu. U većoj meri atmosferi doprinosi dubina i višestrukost krajnjih ishoda vaših odluka tokom igranja. Elem, nakon „čiste” pogibije (kada vas ne bude spasila automatski aplicirana injekcija černobilit-adrenalina), pored gubitka određenog sadržaja inventara, bivate izmešteni u nekakav prostorno-vremenski konstrukt, koji se polako puni vizuelno prezentovanim bitnim momentima i čvorištima u glavnoj priči, kada ste bili primorani da donesete određene odluke vezane za dalji napredak. Tom prilikom dotične uspomene možete ostaviti netaknutim kakve jesu, izmeniti ih (odabirom drugačije odluke) ili ih u potpunosti izbrisati iz dotadašnje hronologije događaja i samog postojanja. Nakon toga sledi povratak u bazu, sa svim apdejtovanim promenama i ispravljenim Drinama koje ste izveli, što utiče na dalji tok priče, (ne)dostupnost određenih radnji ili likova, nove opcije i mogućnosti da pronađete dodatne bitne tragove vezane za Tatjanin nestanak, sveža grananja koja nisu bila dostupna ranije i ostalo.

Nakon xy odigranih „černobiljskih” naslova tokom poslednje decenije, prosečan igrač verovatno bi vezanih očiju mogao da se snađe i u stvarnom okruženju Zabranjene zone, a Chernobylite ovome dodaje i kvalitetno implementirane 3D skenove gradskih, prigradskih i ostalih oblasti iz stvarnog života. To pomaže da sa visokim stepenom vernosti uronite u ono okruženje i naglašava vaše doživljaje tokom igranja, sa kvalitetnom turobnom i sumornom atmosferom, sitnim i krupnim vizuelnim detaljima i, generalno, dobro upregnutim Unreal 4 „motorom” koji sve to pokreće na pravi način. Isto važi i za efektnu zvučnu i sablasno-setnu muzičku obradu, uz obavezno i jedino razumno uključivanje ruske sinhronizacije govora likova, radi što potpunijeg ugođaja.

Zamerki ima i one se, pre svega, odnose na zamornu repetitivnost radnji i okruženja. Naime, ne samo što se mape u igri ponavljaju, pa vremenom navigacija po terenu prestaje da bude izazov, nego i samo kapiranje principa funkcionisanja igre znatno ubrzava njen tok i smanjuje napetost. Nakon što „uđete u štos”, brzo pronalaženje puta do krajnjeg cilja balade vam je poznata rutina. Kada unapred znate kako da ugađate saveznicima, ispunjavanjem njihovih specifičnih potreba i prohteva, lako i brzo ćete zauzvrat od njih dobiti „nagrade” u vidu njihovog mizernog doprinosa po pitanju resursa koje dovlače sa terena. Sa druge strane, kao uvertira za svakako atraktivniji i napucaniji nastavak S.T.A.L.K.E.R.-a koji nam stiže u prvom kvartalu naredne godine, Chernobylite u svom cenovnom rangu i za ono što pruža, uz pomenute sveže i originalne momente u svom dizajnu, svakako će zadovoljiti ljubitelje (virtuelnih) obilazaka Zabranjene zone na optimalan način.