Gigabyte Z390 Aorus Pro

Godine tavorenja, spavanja na lovorikama i međugeneracijska unapređenja koja bi stala „na kašičicu”, dovela su Intel u vrlo neugodnu situaciju, jer je izgubio zamah i inicijativu. Veliki AMD-ov comeback na scenu uz vrlo dobre Ryzen procesore, iznudio je nekoliko prilično brzopletih poteza Intela. Najpre, Z370 čipset i Coffee Lake procesore, koji su koristili isto LGA1151 podnožje, ali nisu bili kompatibilni sa prethodnom, Kaby Lake, generacijom i Z270 čipsetom, da bi sada predstavio još jednu verziju prežvakanog čipseta i procesore iste Core arhitekture.

Šta novo donosi Coffee Lake Refresh? Ne mnogo. Najvažniji detalj je taj što je sada Core i9 serija procesora spuštena u mainstream klasu i nije rezervisana samo za basnoslovno skupu X299 platformu, pa će ovi modeli, pored osam fizičkih jezgara, imati trocifrenu cenu. Kako novi procesori još uvek nisu dostupni ni za test, a kamoli na tržištu, konkretnije utiske ostavićemo za neki naredni broj, a u nastavku ćemo se pozabaviti prvim modelom sa Z390 čipsetom koji je stigao do nas. Pre toga, pomenimo i novitete koje Z390 donosi u odnosu na, sad već stari, Z370.

Spisak nije dugačak i svodi se na implementiranu podršku za USB portove po 3.1 standardu, kojih može biti do šest, iako je ukupan broj podržanih USB portova ostao nepromenjen – 14, odnosno maksimalno 10 po USB 3.0 standardu. Druga novina je integrisana podrška za bežičnu mrežnu konekciju po 802.11ac standardu, ali je proizvođačima ploča ostavljeno na izbor hoće li iskoristiti ovu mogućnost i ostaviti je uključenom, uz odgovarajući interfejs za antene, ili će ona biti omogućena samo uz dodatne adaptere. Ono što je konstanta jeste to da je u svakom čipsetu integrisana jedinstvena MAC adresa koja će se koristiti kada i pomenuti Wi-Fi. Teoretičari zavera će (s pravom) reći da je time pojednostavljeno praćenje aktivnosti korisnika u virtuelnom svetu, a tome dodatno doprinosi i treći novitet, oličen u novoj verziji zloglasnog Intelovog ME (Management Engine) firmwarea oko čije svrhe se već godinama vode polemike, a Intel svojom tajnovitošću nimalo ne doprinosi rasvetljavanju uloge ovog mehanizma krajnjem korisniku. Pošto ni do sada javnosti nije bila dostupna informacija šta sve može dotični ME da uradi bez znanja korisnika (pošto mu je jedini i večni vlasnik isključivo Intel), tako se ni o njegovoj poslednjoj iteraciji ne zna gotovo ništa, sem da nosi novu oznaku.

A sad malo o ploči. Z390 Aorus Pro predstavlja model više srednje klase, prvenstveno namenjen igračima. Naponska sekcija od 12 faza i solidno veliki hladnjaci sa toplotnom cevi garantuju radni takt od pet gigaherca na svim jezgrima ili barem tako tvrdi proizvođač. Ono što je nesporna činjenica jeste da su komponente naponske sekcije vrlo kvalitetne i da im, sem pasivnih hladnjaka, nije potrebno hlađenje u vidu dodatnog ventilatora, što nije bio redak slučaj kod modela sa Z370 čipsetom.

Elektromagnetno izolovani i mehanički ojačani memorijski i PEG slotovi pune dužine deluju ubedljivo, ali nam se rasporedi M.2 slotova baš i nisu dopali. Prvi je preblizu procesoru, pa mu čak ni integrisani hladnjak neće preterano pomoći u slučaju da se za hlađenje procesora koristi vazdušni kuler, dok se drugi M.2 slot nalazi prilično blizu prvog PEG slota, pa će instalirani SSD uređaj svakako biti na udaru vrelog vazduha iz hladnjaka grafičke kartice. Kako je treći M.2 slot izostao, na ploči je svakako bilo još mesta na koja su ova dva mogla da budu instalirana i pošteđena bespotrebnog zagrevanja. Kome su potrebni klasični skladišni uređaji, na raspolaganju ima šest SATA konektora.

Mrežno rešenje je izvedeno uz pomoć Intelovog kontrolera, uprkos tome što je ploča deklarisana kao gejmerska. Mi to svakako pozdravljamo, ali bi se nekom igraču možda ipak više dopao neki Killer čip. Pomenuta podrška čipseta za bežičnu mrežnu konekciju kod ovog modela je izostala, jer Gigabyte nudi identičan model sa sufiksom „WIFI”, koji raspolaže i tom opcijom.

Zvučni sistem ne spada u vrhunska rešenja, ali se smatra trenutnim standardom za ploče namenjene igračima. Dakle, tu su Realtekov ALC1220 čip, Nichicon Fine Gold i WIMA audio kondenzatori, ali bez pozlaćenih audio konektora i DAC-UP USB portova, koji su ostavljeni za neke skuplje modele.

Fizički deo overklok sekcije u potpunosti je izostavljen, ali BIOS raspolaže detaljnim opcijama za tu namenu, mada sumnjamo da će one ikome biti od naročite koristi. Postavljanje Turbo vrednosti na maksimum na svim jezgrima je sve što se može očekivati od Coffee Lake procesora, pa ni Refresh modeli po tom pitanju nisu izuzetak.

LED šarenilo je neizostavan sastojak današnjih gejmerskih, ali i mnogih običnijih ploča, pa tako ni ovde nije izostalo. Izvedeno je preko već dobro poznatog RGB Fusion sistema sa 16,8 miliona nijansi, kome je pridodata i podrška za RGBW i LED trake sa sopstvenim digitalnim kontrolerima.

Ako sada merkate novu mašinu, ova ploča će joj biti sasvim dobra osnova, bez obzira na to koji procesor će ugostiti. Ako ste pak vlasnik neke od ranijih generacija Core procesora i razmišljate o zameni mašine, naša preporuka je da se strpite još malo, dok Intel konačno ne osvoji 10-nanometarski proizvodni proces i ponudi nešto zaista novo. Core arhitektura je sa sadašnjim proizvodnim procesom dostigla svoj maksimum, pa će naredna generacija morati da bude mnogo ubedljivija od par stotina megaherca višeg radnog takta i nepromenjenom arhitekturom. Čak ni puko dodavanje jezgara više nije opcija, jer više od osam uz uključen Hyperthreading teško da će biti moguće, barem uz ovako visok radni takt.

Vladimir TRAJKOVIĆ