Monika Beluči, megalitar „Knjaz Miloša”, kalašnjikov sa vagonom municije, laptop sa solarnim punjačem i Europa Universalis IV... Ima igara koje bi vredelo poneti na pusto ostrvo, a ima i onih zbog kojih bi svako poželeo da se, makar na neko vreme, nađe nasukan na grebenu van plovnih puteva i domašaja civilizacije, u hladnom društvu ekrana i sopstvene megalomanije.

Standardi koje Paradox Interactive oduvek postavlja u svojim igrama mahom su tematsko-strateške prirode, bez preteranog insistiranja na estetici ili udobnosti. Tako je makar bilo do sada. Europa Universalis IV, igra kojoj je namenjen status dragulja u kruni ovog švedskog developera, ima ambiciju da iskoči iz ove nerdovske šeme i postane igra kojoj će se diviti širi profil igrača. Ovo je prva Clausewitz engine igra za koju se može reći da izgleda raskošno: nivo detalja koji je implementiran u mapu sveta, impresivno skaliranje tih detalja pri zumiranju i tona animiranih sitnica vizuelnu komponentu čine zaista impresivnom. Ukratko, ovo je najlepša igra koja se igra na mapi sveta, na svetu.

Ako ste, kojim slučajem, rođeni juče a ovo je prvi tekst koji čitate nakon memorizovanja Bekavice i Časlovca, Europa Universalis IV je grand strategija u kojoj imate mogućnost da komandujući jednim od 250 državnih entiteta u periodu 1444. do 1821. godine (od pada Carigrada do smrti Napoleona Bonaparte), prekrojite istoriju prema svom nahođenju i sposobnostima. Europa Universalis igre oduvek su predstavljale zlatnu sredinu između ostalih Paradox naslova: Crusader Kings je bacao veći akcenat na dinastije i personalna pitanja, Hearts of Iron na ratovanje i istraživanje tehnologija, Victoria na ekonomiju i izgradnju društva, ali četvorka, kao i prethodnici, sve te faktore „mućka” u univerzalni mix.

Pored činjenice da izgleda neuporedivo lepše, Europa Universalis IV donosi krupne izmene u odnosu na prethodni nastavak: igra je kompleksnija, ali je nekako „logičnije zakomplikovana”, so to speak. Najkrupnija novina tiče se uvođenja koncepta administrativne, diplomatske i vojne moći, potrošnih resursa čiji priliv zavisi od vladarskih i bonusa koje donose savetnici. Svaku kategoriju „moći” možete upotrebiti na više načina: na primer, vojnu moć možete čuvati i u pogodnom trenutku izvršiti tehnološki ili doktrinarni apgrejd vaših snaga, a možete je trošiti za suzbijanje nezadovoljstva na osvojenim teritorijama i smanjivanje šanse za pobunu. Izbor između koristi na duže staze ili mogućnosti za krpljenje rupe obezbeđuje alatke za svaku situaciju. Ovaj sistem zamenjuje birokrate u ulozi potrošne robe, koji je bio krajnje nelogičan.

Diplomatija je takođe pretrpela dubinske izmene i dopune, od kojih je najznačajnija mogućnost predlaganja i stvaranja koalicija protiv zajedničkog neprijatelja. Ovo je odlično za male zemlje poput Srpske despotovine u 1444, koja nema idealne odnose s Mađarskom i Vlaškom, ali sa kojima može da nađe zajednički jezik protiv Otomanske pošasti s istoka. Igrači koji preferiraju igranje katoličkih imperija, papske države ili Svetog rimskog carstva, uživaće u kolopletu specifičnih odnosa i strateške dinamike koja se u određenim aspektima razlikuje od one koja važi za ostatak sveta. Još jedna sistemska promena u diplomatiji tiče se dvosmernosti odnosa među državama, koje mogu da imaju različito mišljenje i „nivo dopadanja” jedna prema drugoj, od čega, recimo, zavise mogućnosti za medijaciju ako igrate kao velika sila koja miri i zavađa države u svom okruženju. I trgovina je sada mnogo logičnija: umesto investiranja budžeta u štancovanje trgovaca i njihovo plasiranje u trgovačke centre, sada imate ograničen broj trgovačkih agenata (broj zavisi od veličine imperije i drugih faktora), koje ćete plasirati u komercijalni hub koji je najlogičniji za vašu poziciju na mapi, čime ćete usmeravati trgovačke tokove u vašem pravcu. Za trgovinu važi još tona kompleksnih pravila o kojima nema smisla dalje raspredati.

Europa Universalis IV spada u onaj mikropromil igara koje su u mnogo većoj meri zahtevne u pogledu procesora nego grafičke karte: krančovanje brojeva koje se odvija u pozadini vaših osvajanja u stanju je da zadavi mašinu koja inače rutinski tera kompleksne 3D naslove. Problem nije ni približno alarmantan kao što je, recimo, bio u 1.0 verziji Hearts of Irona III, ali nije da ga nema. Posle sedam-osam godina hibernacije, ovo je igra koja će vas ponovo naterati da razmišljate o overklokovanju procesora.

Zakerati Paradoxovoj igri što ima bagove ima smisla kao i kukanje što su neki srpski političari lopovi: obe kategorije kompleksnih organizama sazdane su po određenom, davno vaspostavljenom obrascu, i tu urlanje ne pomaže. Ali ako nas je istorija druženja s Paradox igrama nečemu naučila, to je da su gameplay i bagovi oko performansi postepeno istrebljeni/ispeglani, sa frekvencijom pečovanja koja je u prvih nekoliko meseci prilično frenetična.

Miodrag KUZMANOVIĆ