Još jedna prosečna avantura. Tu je, ali koga briga – njeno postojanje neće uticati na naše živote. Zemlja će da nastavi da se okreće, i za mesec dana oni retki koji su uopšte i čuli za igru, zaboraviće da je ikada postojala.

Inkvizitora su njegovi autori iz firme TiconBLU utemeljili na nizu istorijskih fantazijskih/naučnofantastičnih romana savremenog italijanskog pisca Valerija Evangelistija, koje je on zasnovao na stvarnoj istorijskoj ličnosti, inkvizitoru Nikolasu Ejmerihu. U romanima, Ejmerih se suprotstavlja raznim mitološko-satanističkim pretnjama. U igri, iguman jednog francuskog manastira ga šalje u obližnje selo, u kojem su se pojavili znaci đavoljeg delovanja. Ipak, još pre polaska, Ejmerih otkriva uticaj nečastivog u samom manastiru, čemu je ova prva epizoda serijala uglavnom posvećena.

Što se gejmpleja tiče, Inkvizitor je klasična avantura, kombinacija inventarskih i „mistolikih” zagonetaka. Problem je u tome što su problemi potpuno prosečni – uglavnom laki i izuzetno nemaštoviti. Taj aspekt igre još kvari i izraženi pixel hunting. U tom (a i svakom drugom) pogledu, igra može da vas zadovolji samo ako ste baš veliki ljubitelj avantura.

Što se priče tiče, Inkvizitor je „Ime ruže” za siromašne, sa dodatim natprirodnim elementima. Iako ti elementi deluju potencijalno zanimljivo, u ovoj epizodi nisu posebno izraženi. Isto važi i za radnju – deluje nam kao da bi mogla da postane koliko-toliko interesantna, ali to za sada nije. Najveći deo zapleta nema mnogo veze sa glavnom radnjom (koja se bavi prirodom zla u selu), nego se uglavnom bavi nekim, za glavnu priču, nebitnim dešavanjima u manastiru. Sem toga, za sada ne naslućujemo da scenario ima ikakvu poentu.

Ni likovi nam se nisu svideli. Autori igre se ponose time što je Ejmerih pravi antiheroj. Iako je to tačno, istovremeno je i potpuno nezanimljiv – u pitanju je razmaženi kreten koji mrzi sve koji nemaju isto mišljenje kao on, te očekuje da mu svi sve vreme budu na usluzi. Ne priča ništa zanimljivo niti duhovito. Ejmerih nije antiheroj za kojeg navijate, niti je antiheroj kojeg volite da mrzite. On je najgora vrsta antiheroja – onaj koji ne izaziva nikakve emocije.

S druge strane, istraga se odvija uverljivo, glasovna gluma je uglavnom dobra, dijalozi su napisani na dobrom engleskom... Zahvaljujući mračnom scenariju i prikladnoj audio-vizuelnoj komponenti, autori su, čak, i uspeli da stvore pomalo teskobnu atmosferu. Ipak, ako nas pitate, sve je to nedovoljno.

Inkvizitor nije loša igra per se, samo je veoma prosečna, veoma nepotrebna i, zbog svega toga, veoma dosadna.

Aleksandar ĐURIĆ