Istorija X-COM igara je plodna, ali surova u ukazivanju na činjenicu da je glavna igra bila nenadmašni, transcendentni hit, ali da su spinoffsi bili poražavajuće neadekvatni polufabrikati... X-COM Interceptor, X-COM Enforcer, pa u dobroj meri i X-COM Terror from the Deep ostaće zapečaćeni u čabarkapa folderu, osuđeni na večnost mediokritetstva.

Evo i ovaj novi XCOM bez crtice odlučio je da sledi pradedovski trnoviti put, i da njegov prvi spinoff bude klasu ili tri lošiji od solidnog rimejka iz prošle godine. Igra nije poražavajuća u smislu da zaslužuje pljuvanje bez portikle, već spada u muljeviti, viskozni prosek koji je posledica višestrukog resetovanja razvojnog procesa.

The Bureau: XCOM Declassified je akcioni hibrid gameplay sistema iz Dragon Age II i Mass Effect 3, bez strateških i resursnih atributa i bez jasne orijentacije o sopstvenom smislu. Igra je originalno zamišljena kao punokrvni Planetary Defense Simulator kome je potezna taktička komponenta zamenjena taktičkom pucačinom u prvom licu, koja je na tržištu trebala da se pojavi krajem 2011. godine. Nakon serije odlaganja i konačnog izlaska Firaxisovog XCOM: Enemy Unknown, više instance odlučile su da se stavi tačka na arčenje resursa i da se od igre napravi minimum nečega što ima glavu, rep i može da se proda. Od blistavih najava ostao je samo linearni, taktički šuter sa malčice RPG-a, mnogo praznog hoda i mnogo prazne priče.

Igra je smeštena u 1962. godinu i prati prvu, uspešno odbranjenu i još bolje zataškanu invaziju vanzemaljaca. Fokus kampanje je teritorija Sjedinjenih Američkih Država koju ćete braniti kompletiranjem misija u linearnoj kampanji, dopunjenoj određenom količinom opcionog sadržaja. Odbranu od invazije pratite iz perspektive Vilijema Kartera, CIA agenta koji silom prilika postaje deo ranog XCOM-a i ključni faktor u spasavanju Juesofeja. Igra nema stratešku i resursnu komponentu, izgradnju baze, istraživanje i druge elemente klasičnog XCOM-a, već samo seriju misija koju birate sa mape SAD. Od odbačene, ambiciozne ljušture igre ostala je samo mogućnost za šetanje po bazi i razgovor sa NPC likovima, što će vam pojesti više vremena neko same misije. Ovaj deo je zamišljen kao „period drama” šlagvort koji je trebalo da kapitalizuje na popularnosti „Mad Men” estetike i socijalne etikecije, ali ekipi 2 K Marina niko nije stigao da objasni da se jedna era ne može svesti na lakovane cipele, uštirkane košulje, gel u kosi i cigaretni dim. Vulgarno pojednostavljivanje par ekselans, pogotovo u sferi dijaloga i kartonsko-klišeiziranih konstrukcija u čijoj krutosti prednjači glavni junak.

Vilijam Karter je napisan i odglumljen kao Odo iz „Star Trek: Deep Space Nine”, sa hrapavim glasom koji je toliko izveštačen da ponekad liči na parodiju. A tek rečenice koje razmenjuje sa drugima... Red ohrabrivanja, red optuživanja, tona moralisanja... Ljubavni vikend romani iz 1982. godine su „Ana Karenjina” za ovaj amaterizam i forsiranu političku korektnost, oličenu, mada ne ograničenu na crnca pilota sa kojim radio-ćakulate u misijama, koji je za top-secret vladinu agenciju iz 1962. realan otprilike kao i invazija vanzemaljaca koji govore tečan engleski. Jedina poenta šetnje i razgovora je otključavanje „dispatch” misija, u kojima će te u stilu Assassin’s Creed: Brotherhood slati agente na samostalne zadatke, što je mehanizam za levelovanje agenata koje ne vodite sa sobom u misije.

Taktičke misije, meso i kosti ove igre, donekle popravljaju utisak o Birou (za istraživanje ruda i gubljenje vremena). Svaka misija je linearni, široki hodnik u kojem vas na predefinisanim mestima čeka okršaj s grupom vanzemaljaca. U akciju uvek vodite dvojicu kolega, koje birate iz ograničenog poola u bazi, zavisno od klasa koje preferirate (Recon, Support, Commando i Engineer). Na ovom polju igra je čisti klon borbene komponente Mass Effecta 3: svaka klasa može da nosi određenu klasu oružja i ima nekoliko specijalnih borbenih sposobnosti koje ćete manuelno aktivirati u toku bitke (turret kod inženjera, taunt kod komandosa...), kao i pasivne borbene bonuse (komandos ima veći health od drugih klasa, recimo). U toku borbe, pozicioniranje kolega i aktivaciju sposobnosti određujete samostalno, što je podjednako srž dizajna i imperativ, s obzirom na to da je AI koji ih kontroliše morbidno glup. Igrajući na „veteran” nivou težine (izazov na „normalu” je minimalan), najveći problem nam je bio održati agente u životu i zaklonu iz koga su stalno iskakali i izlagali se paljbi. Onesposobljenog agenta morate revitalizovati pružanjem prve pomoći u vrlo ograničenom vremenskom roku, nakon čega momak odapinje. Ovaj „permadeath” više iritira nego što je realna konsekvenca, jer, ukoliko učitate poslednji čekpoint (sa kojima je igra prilično izdašna), agent je ponovo živ i mrda.

Možda bi na kraju imalo smisla dotaći se sistema za nabavku novog oružja i opreme, oličene isključivo u modelu borbenog ranca koji daje neki pasivni bonus... Priliv novog oružja je automatski i progresivan: nalazite ga u misijama pored tela likvidiranih protivnika, i možete ga koristiti odmah, bez istraživanja. Ah ti ljudi starog kova i njihovo inherentno razumevanje vanzemaljske tehnologije, ah to pljuvanje po jedinoj X-COM/XCOM konstanti u poslednjih dvadeset godina...

Miodrag KUZMANOVIĆ