Ljubitelji stonog Warhammera već decenijama igraju lutriju s razvojnim timovima koji prave kompjuterske igre na osnovu ovog nadasve zanimljivog i bogatog okruženja. Pre paljenja svakog naslova postoji čudna zebnja dok se u podsvesti stvara pitanje: „Da li je ovo jedna od fantastičnih ili jedna od tragičnih Warhammer igara?” Tokom svih ovih godina smo se u tolikoj meri navikli na ovaj dualitet da kada se pojavi nešto poput ovog Space Hulka iz danskog studija Full Control ApS ostajemo pomalo zatečeni. Šta da se radi kad igra od koje ste očekivali prilično mnogo, narodski rečeno, nit’ smrdi nit’ miriše?

Vratićemo se unazad nekoliko koraka, čisto da pojasnimo osnovne termine za one koji do sada nisu imali priliku da se sretnu sa ovim igračkim sistemom. Osnovni Warhammer je stona ratna igra stvorena pre tačno trideset godina. Četiri godine kasnije nastao je Warhammer 40.000 sa sličnim pravilima, ali umesto srednjovekovnih fantasy armija suprotstavljene strane su ratnici iz daleke budućnosti. U četrdeset prvom milenijumu ljudskoj imperiji prete razne vanzemaljske rase kao i bića koje su izvitoperile sile Haosa. Prva i poslednja linija imperijine obrane su Space Marines, genetski modifikovani borci u gorostasnim oklopima koji svemirom šire red i veru u imperatora.

Nakon desetina milenijuma putovanja svemirom, galaksija obiluje olupinama brodova i drugog svemirskog otpada. Pod dejstvom kosmičkih sila i energija paralelne psihičke dimenzije (takozvani Immaterium ili Warp) ove olupine ponekad bivaju spojene u gargantuanske objekte koji slobodno plutaju svemirom. Naziv za ove džinove je Space Hulk. Pošto se sastoje od brodova raznih rasa i mogu da sadrže zaboravljene tehnologije i artifakte, Space Hulkovi su primamljiva meta za istraživanje i često poprište strašnih sukoba raznih frakcija.

Stona igra Space Hulk može da se shvati kao pojednostavljena varijanta Warhammera 40 K. Poprište bitaka je Space Hulk sa oznakom Sin of Damnation u čijim hodnicima se odredi marinaca iz reda Blood Angels bore sa Genestealersima, podvrstom vanzemaljske rase Tyranida. Pojedinačni marinac je bolje opremljen i naoružan od Genestealera, ali oni dolaze u hordama. Prvu adaptaciju ovog sistema u kompjutersku igru napravio je Electronic Arts još pre dvadeset godina i bio je pozitivno prihvaćen unatoč neobičnom izvođenju (taktički RTS sa pogledom u prvom licu). Dizajneri iz Full Control ApSa odlučili su se za konvencionalniji pristup – potezna strategija sa pogledom iz ptičje perspektive i verno držanje pravila treće edicije stone verzije Space Hulka. Na papiru, čini se da nema teorije da igra ne bude zabavna.

Ipak, konverzija bilo kog uspešnog materijala u kvalitetnu igru je više umetnost nego tačna nauka gde treba ispoštovati određene propise pa da sve bude u redu. Ključna stvar je pronalaženje balansa između pravila koja moraju da se prenesu apsolutno verno, onih koja mogu malo da se iskrive i onih koja moraju da se jednostavno prekrše i postanu žrtva na oltaru zabave. Kod Space Hulka ovog balansa nema i finalni proizvod je nedorečena, prosečna igra uz koju vam prolazi vreme, ali ne možete iskreno da kažete da se dobro provodite.

Osnova igre je single player kampanja koja sadrži dvanaest originalnih misija iz stone igre. Misije počinjete raspoređivanjem članova jednog ili više odreda od pet marinaca i specifičnim zadacima koje morate da ispunite da biste otključali sledeću misiju. Bez obzira na vrstu, namenu i opremu, svaki marinac ima četiri akciona poena po potezu koji služe za pomeranje, napad i specijalne operacije. Takođe, svakog poteza dobijate nasumičan broj komandnih poena (od 1 do 6) koje koristite kao dodatne akcione poene za bilo koju jedinicu. Pojedine jedinice imaju specijalna oružja, bonuse i penale što morate da uzimate u obzir kada raspoređujete trupe i planirate taktiku za prelaženje nivoa.

Ova adaptacija Space Hulka ima relativno mali broj problema, ali oni su prilično ozbiljni i veoma se lako identifikuju. Na prvom mestu je opšta atmosfera igre. Space Hulk treba da bude kombinacija napetosti, taktičkog nadmudrivanja i, kao svaka igra sa kockicama, određene doze slučajnosti. U ovoj igri samo je slučajnost dobro implementirana, do te mere da iritira kada vas krenu loši „rolovi”. Umesto napetosti, tu su dosada i iritacija usled neverovatno sporih animacija jedinica. Ako se elitne, genetski modifikovane jedinice ljudske imperije u četrdeset prvom milenijumu vuku tako sporo po bojnom polju, onda zaslužuju kolektivnu Darvinovu nagradu i eliminaciju iz genetskog rezervoara. Nema opcije da se animacije ubrzaju ili isključe. Može da se isključi „akciona kamera” koja prikazuje jedinice u krupnom planu tokom zanimljivih napada i koja postaje dosadna već tokom druge misije.

Da stvari budu još gore, tu je diskutabilna veštačka inteligencija vaših jedinica. Kretanja u raznim smerovima i okretanja koštaju određeni broj pomenutih akcionih poena. Zašto je neko od dizajnera zamislio da bi igrač želeo da pomeranje jedinice košta više od neophodnog minimuma, ostaje misterija. Srećom, postoji Undo taster pa možete da ponovo pomerite jedinicu koja je zabrljala vodeći je za ruku polje po polje.

Sve ovo samo bespotrebno produžava vreme igranja na potpuno veštački način. Čak ni multiplejer okršaji nisu dinamični jer čekanje ubija najveći deo zabave. Space Hulk može da se svidi fanovima originalne igre koji će znati da cene njenu doslednost izvornom materijalu, ali na duge staze ovaj naslov i njegovi lepi kadrovi snimljeni akcionom kamerom nemaju šta da traže pored malo mašte i bacanja kockice sa prijateljem s druge strane stola.

Dragan KOSOVAC