Za starije igrače u ovim tehnološki naprednim vremenima sigurno nema mnogo boljih stvari od rimejkovanja i obrađivanja starih hitova, od arkadnih (Bionic Commando Rearmed i predstojeći Flashback), preko avanturističkih (Monkey Island 1 i 2) pa do svih ostalih. Naprednije kontrole, zategnuti elementi gameplaya i obavezno lepša i bogatija grafika, po pravilu uvek su kombinovani s iskrenom zaljubljenošću autora u originalni materijal i željom da se stare vrednosti predstave na novi način. Ovaj put, red je došao na Duck Tales, legendarnu platformsku zanimaciju sa Nintendovog NES-a i Gameboya iz davne 1989. godine, inspirisanu istoimenim animiranom TV-serijalom (igru inače ne treba mešati s verzijom za Amigu i Apple II računare („The Quest for Gold”, 1990), koja je kombinacija žanrova i imala u potpunosti drugačije elemente gameplaya).

Pričica o poteri za pet dragocenih artefakata širom zemljine šare, a sve kako bi se pomrsili računi Škrti, glavnom suparniku Baje Patka, predstavlja funkcionalni okvir za platformisanje po različitim (ali suštinski veoma sličnim) lokalitetima, borbi sa živopisnim bossovima na krajevima deonica, uz obavezno gomilanje zlata i dragocenosti u različitim oblicima. Škrti i njegovoj armiji nevaljalih Buldoga u pohodu svrgavanja najbogatijeg patka na svetu, pored pomenute starine, suprotstaviće se i ostali likovi koji su krasili TV-serijal (nećaci Gaja, Raja i Vlaja, kao i malena Nata (ili beše Lata, odnosno Zlata?), Proka Pronalazač, batler Albert, pilot Mek Kvak, kućepaziteljka Gospa Ankica, a u priču će se nekako već provući i nevaljala Maga Vračević sa sopstvenim mračnim namerama.

Naravno, kao i u slučaju svakog modernog rimejka, grafička obrada najznačajniji je deo paketa. Dok su svi elementi po nivoima, pozadinski i oni na koje ćete naletati, odrađeni u sasvim prosečnoj 3D grafici, ono što oduzima dah upravo su 2D sprajtovi svih likova i neprijatelja u igri. Predivno nacrtani, i još lepše animirani, likovi naprosto zrače s ekrana i predstavljaju visokokvalitetnu tranziciju sa TV ekrana u format video-igre. Iako bi paleta njihovih animacija mogla biti veća, izrazi i emocije na licima izgledaju naprosto sjajno kada sve to vidite u pokretu. Kao što svaki pravi Duck Tales fan zna, praktično ravnopravan „lik” u celoj stvari je i legendarna muzika koja je kvalitetna obrada svih melodija iz originalne igre, a tu je i nezaobilazna, glavna muzička tema kompozitora Marka Milera. Kuriozitet koji izaziva nevericu u audio-segmentu jeste i činjenica da su za glasove likova angažovani dostupni originalni glumci koji su ih oživeli i u TV-seriji, predvođeni neuništivim, 94-godišnjim(!) Alenom Jangom u ulozi samog Baje.

Ostale prepravke izvorne igre su minimalne i obuhvataju manji prolog nivo u Bajinoj rezidenciji, produženi šesti nivo (koji se otvara kada sakupite artefakte sa prethodnih pet), kao i manje zahvate na postojećim nivoima u vidu dodatnih bonus soba, prolaza i slično. U svemu ostalom, Himalaji, afrički rudnici, transilvanijski dvorac, amazonska džungla i površina Meseca izgledaju isto kao i pre dvadeset i kusur godina, uz čak očuvan razmeštaj samih neprijatelja unutar nivoa (u većom meri). Osnova samog igranja je jednostavna i sačinjena je od skakutanja naokolo (bez ili uz pomoć Bajinog štapa, kojim može neutralisati protivnike ili prelaziti bezbedno preko šiljatih prepreka), skupljanja nekoliko predmeta (najčešće u fragmentima) radi odmotavanja mršave pričice i pomenutih borbi sa Glavonjama, uz sporadične, sveže momente u igranju (vožnja rudarskih kolica, borba protiv Buldoga na dvokrilcu visoko iznad Himalaja i slično).

Ono gde će se mnogi snovi casual igrača razbiti kao more o hridine, a mnogog zapadnjačkog gejming-novinara naterati u jecanje i povike „nepravda, nepravda!”, tiče se igrine beskompromisne težine. U potpunosti ostajući verna originalnom uzoru, igra ne prašta greške i propuste, čašćavajući vas potpunim oduzimanjem celokupnog progresa unutar nivoa (uključujući i nakupljeno blago) ukoliko izgubite sve živote. Duck Tales, kao i svaka rasna platformska igra starog kova, zahteva posvećenost, pažljivo igranje, brze reakcije i manevre izbegavanja/napadanja kada je potrebno, uz brižljivo mentalno memorisanje putanja unutar nivoa, vrste, rasporeda i napadačkih patterna neprijatelja, kao i lokacija preko potrebnih apgrejdova (dodatni životi i srca na skali energije), koje će manje iskusni igrači zanemarivati odmahivanjem ruke. Iako dve uočljive zamerke dodatno odmažu na nefer način (korišćenje Bajinog štapa za skakanje aktivira se na određenoj visini prilikom skoka, pa ćete često tupo padati na neprijatelje koje ste hteli da eliminišete, kao i osetljivi hit-boxovi na pojedinim mestima), ovde se i dalje odvajaju prave patke od pačića. Povik „Hej, društvo, prešao sam Duck Tales Remastered na hardu, bez varanja!!” sasvim zasluženo izmamljuje uzdahe divljenja kao i pre dve decenije.

Prava poslastica očekuje vas po uspešnom prelasku nivoa, gde sav taj mukom stečeni novac možete potrošiti u odeljku sa bonus materijalom (otključavajući gomilu ilustracija, skica, pozadina, melodija, materijala iz TV-serije i drugo). Posebno zanimljiv odeljak je galerija sa svim likovima u igri (uključujući i protivnike), gde možete, nalik rimejku Monkey Islanda 2, uporediti savremeni dizajn s onim pikselastim iz originala. Sve ovo, naravno, nakon obaveznog kupanja unutar Bajinog famoznog džinovskog sefa.

Aleksandar DINIĆ