S proleća 1992. godine prvi put sam se susreo sa igrom Alone in the Dark. Prošlo je skoro deset godina i u industriji kompjuterskih igara dogodilo se mnogo toga. Alone in the Dark je, zajedno sa dva svoja nastavka, uticao na žanr arkadnih avantura kao nijedna igra do tada, niti se išta slično ponovilo u godinama koje su usledile. PC tržište je posle njega bilo bukvalno zatrpano sličnim avanturama, da bi pred kraj devedesetih interesovanje za takve igre naglo splasnulo. Nekako u isto vreme, „mali žuti” su otkrili da igre tog tipa, uz određene modifikacije – dodaj više akcije i odvratnih kreatura, pojednostavi avanturu do krajnjih granica i mozak pošalji na ispašu – mogu postići veliki uspeh na Playstation tržištu. Tako su nastale tzv. „horror survival” igre (Resident Evil je tipičan primer), čiji je Alone in the Dark praotac.

U „Infogramesu” su dugo odbijali mogućnost četvrtog nastavka Alone in the Dark, a onda se u ljudima nešto prelomilo (Playstation, eto šta!), i legenda je vaskrsnuta u novom ruhu, u skladu sa zahtevima koje nameću današnji igrački standardi. Glavni junaci su ponovo Edvard Karnbi, privatno njuškalo, neka vrsta preteče agenta Moldera, kome su paranormalni slučajevi specijalnost, i njegova koleginica Alin Sedrak, profesorka etnologije i stručnjak za drevne jezike (nije je bilo u drugom i trećem nastavku serijala).

Odmah upada u oči da Edvard Karnbi više nije sredovečni gospodin s početka prošlog veka, već dugokosi nabildovani tridesetogodišnjak koji živi u našem vremenu, a Alin Sedrak svojom figurom previše podseća na izvesnu gospođicu koja se baš ovih dana preselila sa kompjuterskih ekrana na filmsko platno. Ovakva radikalna promena (likovi su mlađi, a u realnom vremenu stariji skoro stotinu godina), je očito posledica aktuelnih trendova u igračkoj industriji.

Želeći da otkriju šta se dogodilo zajedničkom prijatelju, njih dvoje kreću avionom ka Ostrvu senki (Shadow Island), usamljenom parčetu stene negde u Atlantiku, gde izvesni profesor Obed Morton ima mračnu rezidenciju. Neposredno pred sletanje, avion doživljava nesreću i dvoje junaka bivaju bačeni na različite lokacije: Alin na krov zloglasne kuće, a Edvard u obližnju šumicu.

Primetno je da su se autori igre trudili da poštuju koncept i zadrže što veći broj elemenata po kojima je originalna trilogija poznata. Bilo bi dobro da su se toga držali do kraja. Način izvođenja je ostao isti: kompletan prostor je statičan, dvodimenzionalan, ali je crtan tako da treća dimenzija maksimalno dođe do izražaja; unutar njega kreću se odlično animirani 3D modeli, mada glavni likovi, kao u stara vremena, imaju težnju da se kreću kruto poput tenkića poručnika Grubera, posebno kada se obrću oko sopstvene ose. U tehničkom pogledu igra je odrađena sjajno. Odlična grafika, fenomenalni svetlosni efekti koji potiču od baterijske lampe, izvrsna muzika i još bolji zvuk, predstavljaju praznik za oči i uši, i čine igru dostojnim rimejkom originala.

To što Alone in the Dark 4 ima dva ravnopravna glavna junaka, nije samo stvar kozmetičke prirode, već ima suštinski karakter, jer deli priču na dve potpuno različite igre. Naime, Edvard i Alin, iako rade na istom slučaju, preživljavaju, svako za sebe, avanture koje se međusobno prepliću, ali samo sporadično, na nekoliko mesta. Njih dvoje su u neprestanoj radio vezi, i tako informišu jedno drugo o onome šta im se dešava. Upravo zato ovo je jedna od retkih igara koje itekako ima smisla odigrati dva puta – jedan prolaz ni slučajno nije dovoljan da čovek zaokruži priču i shvati šta se zapravo dogodilo.

I sve bi to bilo super, da nije konzolitisa. Ta boljka koja se opasno raširila tržištem PC igara preteći da iz korena satre sve kreativno i inteligentno, prošla je kroz „Infogrames” zarazivši najosetljivije naslove, među kojima avanturi Alone in the Dark pripada počasno mesto. Naprosto previše liči na izdanke Playstationa tipa Resident Evil, Silent Hill itd, na one igre koje su iskvarile suštinu ove nekada divne arkadne avanture, pretvorivši je u banalno krljanje monstruma, tako svojstveno konzolama. To se nije smelo dogoditi, Alone in the Dark to nije zaslužio.

Zato sam, nakon cele decenije, sedeo ponovo sam u tami i gledao u ekran, tražeći magiju. Nigde je nije bilo.

Slobodan MACEDONIĆ