Poslovna filozofija kompanije „Westwood” podseća na smetenjaka koji planira da postane ženskaroš. Čitajući kapitalno delo „Kako da osvojite devojku na moru, jezeru, planini i autobusu”, junoša ekstrapolira jedno pravilo koje se provlači kroz sve tehnike zavođenja – upornost. Konjska upornost mora da urodi plodom: beskrajno davljenje preko telefona, odlasci na njen fakultet, „slučajno” izlaženje na ista mesta, upoznavanje njenih prijatelja, gađanje žestokim pogledima u prolazu, potenciranje fascinatnih tema u razgovoru („Ko smo? Gde idemo? Šta je smisao Univerzuma...?”). Posle nekoliko godina takve torture, i najveća kaćiperka mora da položi oružje. Potcenjivački stav okoline, šamari dobijeni od njenog brata i 2000 spaljenih radnih sati moraju nekako da se isplate.

Ako je upornost nauka, gospoda iz „Westwooda” zaslužuju u najmanju ruku Nobelovu nagradu. Punih deset godina pevaju istu pesmu, serviraju nam jednu te istu igru uvijenu u različite oblande i po ko zna koji put uzimaju lovu na račun stare slave. Posledica upornosti je i omekšavanje kritičarskog stava pri recenziranju njihovih igara: usled bojazni od ponavljanja, gotovo se niko više ne usuđuje da se breca na X puta kopirane elemente. Izgleda da su svi shvatili da tako mora da bude: „Westwood” će iznova prepakivati Dinu do neumitnog kraja sveta. Ako se to nekome ne sviđa, to je njegov problem. Ostalima stvar svake godine postaje sve simpatičnija...

Razume se, pozitivni tonovi od strane recenzenata i potrošača u poslednjih godinu dana nisu bez osnova. Posle Tiberian Suna, momci iz „Zapadne šume” shvatili su neke stvari i prionuli na posao pazeći mnogo više na balansiranje i kalibraciju zabavnosti. Plod dodatnog napora je prošlogodišnja premijera Red Alerta 2: vanredno zabavna igra, odevena u osiromašeni engine Tiberian Suna probila je vrhove top listi upravo zahvaljujući dodatnom vremenu utrošenom na pomenute elemente. Emperor: Battle for Dune sledi istu šemu, uz dodatno peglanje grafike i koncepta sasvim u skladu sa aktuelnim trendovima.

Ono što je „Westwoodove” igre oduvek izdvajalo od konkurencije je fantastična produkcija i raskoš koja blješti sa svih strana. Njihov patent su i bogate FMV sekvence sa živim glumcima koje u slučaju najnovije Dine dobijaju na značaju i zato što to gotovo niko više ne radi. Totalni antipod malim siromašnim timovima, koji zaplet dočaravaju u skriptovima odrađenim u engineu igre, su četiri CD-a nafilovana sa preko 1 GB najkvalitetnijeg video materijala. Uz glumačku ekipu koja uključuje Majkla Dorna (Worf iz „Star Treka”) u ulozi atreidskog vojvode, visokobudžetne kulise, uniforme i tehnologiju, ove scene predstavljaju dovoljan motiv da zaronite duboko u igru, čak i ako real-time strategije nisu nešto bez čega ne možete da zamislite život.

Zaplet koji se odmotava na ovaj način počinje ubistvom Padišaha Šadama. Pošto imperija ne može da funkcioniše obezglavljena, Lansrad (veliko veće) odlučuje da u pokret stavi tradicionalnu instituciju za ovakve slučajeve. „War of Assasins”, kontrolisani sukob lokalnih razmera treba da ustoliči novog poglavara kroz borbu za kontrolu nad Arakisom, jedinim poznatim mestom gde se može naći famozni začin Melanž (esencijalno sredstvo za putovanje svemirom). Atreidi, Harkoneni i Ordosi treba da se pridržavaju svega dva pravila: da ne koriste atomsko naoružanje i da ne prenose sukob izvan okvira peščane planete. Sve ostalo je dozvoljeno i dobrodošlo...

Kao i u prethodnim nastavcima i ovde imate izbor između tri klasične strane od kojih, naravno, svaka poseduje svoju kampanju. Velika novost je da se kampanje ne sastoje od fiksnog broja misija, već su odrađene u zanimljivom poludinamičkom maniru. Poznata trobojna mapa Arakisa na kojoj birate sledeću teritoriju na listi za osvajanje sada ima sasvim drugačiji smisao. Kao prvo, više niste obavezni da svaki put pobedite. Eventualni poraz uzrokuje gubitak teritorije uz mogućnost i potrebu za protivnapadom. Drugo, gotovo svaka teritorija ima specifične sekundarne momente vezane za odnos sa pet grupacija (Fremeni, Sardaukari, Ix, Tielaxu i Spacing Guild), sa kojima možete sklapati saveze, ratovati ili se privremeno udruživati.

Osim taktičkih bitaka za osvajanje terena, svaka strana poseduje i određen broj skriptovanih misija gde porazu nema mesta – evakuacija atreidskog vojvode posle propalog pokušaja atentata, harkonenski napad na krstarice za prevoz trupa, „ekspedicione” misije u kojima osvajate planetu suparničke „kuće”... Dužina svake kampanje u velikoj meri zavisi od igrača, jer se osvajanjem glavnog štaba bilo kog protivnika uključuje poslednji niz skriptovanih misija i neumitni kraj igre (ako „prokopate” ravnu liniju kroz, npr. Harkonene, već posle šest ili sedam ofanzivnih misija mu dolazite na prag). Motivaciju za prolongiranje kampanje možete naći u produbljivanju storije kroz maksimalni mogući broj sukoba i cementiranje odnosa sa minornim NPC kućama.

Svaka od tri sukobljene strane poseduje sopstvene preference vezane za dotične kućice. Prirodni saveznik Atreida su Fremeni (lojalnost im osvajaju spasavanjem civila od Harkonena i Ordosa), privrženost Sardaukara moraju da pridobiju pomažući im u borbi, trgovačka kuća Ix bliža im je od genetskih manipulatora Tielaxu, itd. S druge strane, Harkoneni će Fremene satirati u svakoj prilici, Sardaukare će šarmirati kada ih nekoliko puta samelju u borbi (kao što svaki poštovalac Herbertovog dela zna, Sardaukari cene jedino moć)...

Dodatni elemenat je nekompatibilnost pojedinih frakcija. Ako u ulozi Harkonena sklopite savez sa Sardaukarima, približavanje Tielaxuima (koji skrnave sardaukarske grobove u potrazi za genetskim materijalom) značiće raskid saveza. Takvi dinamički odnosi mogu vas motivisati da kampanju jedne strane odigrate više puta na (skoro) sasvim drugačiji način. U krajnoj liniji, uopšte niste obavezni da gradite bilo kakav odnos sa njima, pošto se igra sasvim lepo dâ završiti i u solo varijanti.

Svaka od NPC kuća čiju naklonost eventualno zadobijete podrazumeva dve unikatne jedinice koje možete trenirati i koristiti u borbi (fremenski Fejdakini, sardaukarski borci, ixovski infiltratori i specijalni tenkovi, Tielaxu pijavice...). Neke od tih jedinica stvarno mogu značano da doprinesu pobedi. Fremenski vojnici, na primer, imaju sposobnost da prizovu peščanog crva, zajašu ga i naprave ršum među nastupajućim jedinicama protivnika. Elitni Sardaukari predstavljaju najsmrtnosniju pešadiju u bilo kojoj real-time strategiji. Esnafski NIAB tenkovi mogu da se teleportuju, Tielaxu kontaminatori vaše jedinice mutiraju u sopstvene, pijavice (leech) prilepe se za protivnika, isisaju ga i prelaze na sledećeg, Ix infiltarori su nevidljivi za radar i poseduju sposobnost samouništenja (u prilično širokom krugu)...

Originalne jedinice svake od glavnih strana su u odnosu na prethodne nastavke značajno unapređene u skladu sa potrebom za balansiranjem. I ovoga puta, Atreidi su zlatna sredina između ubojitosti i pokretljivosti, Harkoneni naginju ka konceptu sirove sile, oklopa i vatrene moći, dok su Ordosi nalik na NOD iz C&C-a, brzi i orijentisani na hit&run taktiku i kamuflažu. Blagodareći odličnom 3D engineu (Emperor: Battle for Dune je prva „Westwoodova 3D RTS!), svaka od strana izgleda fenomenalno, što se posebno odnosi na pešadiju pri najvećem zumu kamere. Trupe jedne strane se u mnogo većoj meri razlikuju od druge (što u prethodnim nastavcima nije bio slučaj), ali je to još uvek daleko od koncepta ustoličenog u Starcraftu.

Pomenuti 3D engine je, pored poludinamičkog karaktera kampanje druga velika novost. Od potencijalno monotonog terena (peščana planeta), autori su uspeli da naprave veoma dopadljivo okruženje: različite nijanse peska, oblasti bogate začinom, različito konfigurisane kamenite zone (na kojima gradite bazu). Šlagvortu doprinose i efekti približavanja crva (munje), vrtložne peščane oluje, kao i neverovatno detaljne građevine (pored vaših i protivničkih, tu su i ostaci civilnih naseobina). Broj poligona od kojih se sastoje jedinice takođe je fascinantan, a eksplozije i drugi specijalni efekti izgledaju nadrealno dobro (bolje i lepše od Ground Controla, na primer).

Kontrola jedinica je čista klasika. Štancovanje, grupna selekcija i odsustvo naprednijih naređenja prepoznatljiv je „Westwoodov” pečat već deset godina. Jedina novina je mogućnost upotrebe waypointa (viđeno u Tiberian Sunu i Red Alertu 2), kao i relativna autonomija harvestera za začin: svaki dolazi u paketu sa letećim transporterom (Carayal) koji dobro vodi računa o automatskom izbegavanju opasnosti i izvlačenju vozila iz kritičnih situacija. Ono što smeta je prevelika podložnost pešadije na gaženje tenkova (ne sklanjaju se sami s puta), i odsustvo automatskog korišćenja specijalnih osobina koje neke jedinice poseduju (na primer, harkonensko Buzsaw vozilo po defaultu koristi mitraljeze, umesto velikog točka-testere koji trenutno „tranžira” pešadiju). U kombinaciji sa neubedljivom AI rutinom protivnika koji će vas uvek napadati u manjim, lakim-za-masakrirati talasima, ukupni ugođaj za strateške sladokusce biće kudikamo lošijeg kvaliteta.

Ako želite da se glatko igrate u rezoluciji većoj od 800X600 sa maksimalnim brojem detalja, budite spremni da investirate u procesor koji kucka na preko 1 GHz i GeForce 2 ultra sa 64 MB RAM-a, Ati Radeon ili GeForce 3 (256 MB RAM-a se podrazumeva). Sve ovo prilično je čudno za „Westwood”, firmu koja se oduvek trudila da relativno skromnom sistemskom zahtevnošću pridobije najveći broj kupaca za svoje proizvode. Izgleda da se vremena menjaju čak i za njih.

Miodrag KUZMANOVIĆ