Osvetnici su ponovo u modi. Rezignirani, ogrubeli cinici hrapavog glasa koji nemaju šta da izgube, opet su naši uzori. Max Payne je jedan od njih. Sarkastičan, hladan, bezobziran, Max je cool. Malo poznata finska programerska kuća „Remedy Entertainment” pre četiri godine preduzela je ambicizan poduhvat. Hteli su da kreiraju najbolju akcionu igru – čistokrvnu pucačinu. „GOD Games” je bio toliko impresioniran njihovim radom da su zadužili renomirani „3D Realms” (Duke Nukem For(n)ever) da pomaže Fincima konstruktivnim savetima. Razvoj igre nije bio propraćen uobičajenim baražom impresivnih slika, pričama zašto će ta igra biti najbolja i kako će promeniti način igranja (ko je rekao Daikatana?). Fama se stvarala oko detalja baziranih na filmu „Matrix”, odlične grafike i intenzivne akcije. Početak histerije desio se na ovogodišnjem E3-u, kada je u opticaj pušten fascinantan trailer.

Max Payne je konačno stigao u naše CD klubove, i posle intenzivnog igranja možemo zaključiti samo jedno: odlična igra. Naravno, postoji nekoliko sitnih mana, ali u pitanju je čistokrvni hit koji nikako ne treba propustiti.

Početak igre zatiče Maxa na vrhu poslovne zgrade, dok policijske sirene zavijaju u pozadini. U ruci puška, još vrela od akcije, u očima tama, dok se naš junak polako priseća prošlosti. Pre tri godine bio je običan policajac, srećno oženjen, zadovoljan životom. U trenu se sve promenilo: u stan su mu provalili narkomani i ubili ženu i dete. Prešao je u odeljenje za borbu protiv narkotika i počeo da radi tajno. Ciničan stav prema životu bio je neminovna posledica. Priča počinje da se komplikuje kada rutinski sastanak sa šefom u metrou krene naopako. Šef gine a Max naravno biva okrivljen (ah, ti klišei). Odlučuje da odbaci sva pravila i prestaje da bude „nice guy”, pa kreće da dokaže svoju nevinost, nađe prave krivce i naravno nafiluje ih olovom. Zamršeno klupko dalje priče obuhvata novu hiperzavisnu drogu, mafiju, tajna društva itd.

Radnju pratite pretežno putem Noir stripova, teških, tamnih i depresivnih. Atmosferi doprinosi cinična Maxova naracija. Priča se uklapa u scenario „sam protiv svih”, gde će pravda biti zadovoljena posle više stotina mrtvih negativaca. Dramski obrti i izdaja kolege policajca se podrazumevaju. Insistiranje na klišeu, prejakim metaforama i čestim monolozima daju osećaj da pristvujete nekoj epizodi „Filipa Marloa”. Dizajneri su namerno koketirali sa pulp stripom i ponekad se čak šalili na sopstveni račun (Max u košmaru misli prvo da je lik iz stripa, a zatim karakter iz video-igre).

Igra je podeljena u tri čina a svaki sadrži 8-9 delova. Priča se odvija u Njujorku za vreme najgore mećave koju je grad doživeo. Počinjete na stanici metroa, a prokrstarićete celim gradom - od ozloglašenih predgrađa, preko opustelih ulica, do poslovnog džina od metala i stakla. Nivoi su linearni i to je glavna zamerka ovoj igri. Nema zagonetki, nema traženja skrivenih poluga ili kartica za vrata. To ne znači da je igra dosadna, jer će vam horde neprijatelja itekako zaokupiti pažnju, ali pokoja prečica ili alternativni put kroz nivo ne bi škodili.

Dizajn nivoa pati od još jedne boljke, sličnosti. No, „Remedy” ipak nije pao na ispitu kreativnosti, stvorili su nekoliko impresivnih nivoa, kako vizuelno, tako i igračkih. Po originalnosti se izdvajaju delovi igre kada je Max u nesvesti ili drogiran, gde lutate kroz njegove košmare. To su jedini nivoi u kojima postoje „jumping puzzle” zagonetke. Treba pomenuti i zapaljeni restoran, grafički najimpresivniji deo igre. „Remedy” je dodatnu pažnju posvetio finalnim obračunima, pa ćete se sa bosovima obračunavati u odlično osmišljenim prostorima.

Igra je realizovana u trećem licu. Pozicioniranje kamere je odlično, pa vam se nikada neće desiti da virite Maxu preko ramena, u nastojanju da vidite šta se dešava. To olakšava kretanje kroz nivoe, ali će vas naterati da zaplačete kad treba da pogledate neki dokument na stolu. Da biste ispitali neki predmet, morate da gledate tačno u njega i stojite tik uz sto. Inače, kad god primeti nešto interesantno, iznad Maxove glave se pojavi uskličnik. Ako su to radio ili telefon, uslediće i prepoznatljiva zvučna identifikacija.

Animacija pokreta je odlično izvedena. Većina likova se kreće prirodno. Max može da izvede čitav niz pokreta, skokova ili bacanja u stranu, što olakšava njegovo probijanje kroz nivoe (malo upozorenje: Max ne može da puca dok skače ili ustaje s poda). Vodite računa o ovoj sitnici, jer će se negativci baš tada truditi da vas najstrašnije napune olovom.

Tokom igre srešćete desetak tipova neprijatelja. Kako je u Njujorku paklena zima, na ulicama su samo probisveti i gangsteri. U principu, sve što vidite treba nafilovati olovom. Tu i tamo se pojavi neki ufiksani narkoman, ali niko vam neće zameriti ako ga oslobodite navike, za sva vremena. Na početku igre imaćete posla s gangsterima koji uglavnom nose pištolje i sačmare (klasičnu pumparicu i luparu). Kada pređete nekoliko nivoa, počeće „roštiljanje” Ingramima („Matrix”, „Matrix”), da bi na kraju specijalci i tipovi u crnom vežbali na vama gađanje Koltom M5 i Jackhammerom (automatska sačmara). Spisak raspoloživog oružja krunišu „molotovljevi kokteli” i granate zgodne za raščišćavanje buljuka neprijatelja. Posebnu pažnju zaslužuje snajper. Kada god ispalite metak iz snajperske puške kamera ga prati sve do cilja, tj. protivnikove glave ili grudi.

Najveće zadovoljstvo predstavljaju duple berete i dva „ingrama” u ruci. Očigledna inspiracija bile su „Krvave opere” Džona Vua iz njegovih honkoških dana i „Matrix” – Ingrami u ruci, čaure lete na sve strane, bacate se i pri tom zasipate rafalima zlikovca koji se nemoćno trza poput marionete pokidanih konaca. Možda nije praktično, ali zato izgleda fantastično. Kako budete napredovali u igri, protivnici će sve češće praviti sačekuše, pa ćete biti prinuđeni da koristite jače oružje. Potpuno zanemarite sve sem duplih „ingrama”, „kolta” ili „JackHammera”. Ostalo oružje nema ubilački potencijal dovoljan da eliminiše neprijatelja pre nego što on ispali rafal u vašem pravcu i pošalje vas u raj, ili približi tom trenutku. Srećom, iza svakog negativca ostaje oružje i municija, pa nećete morati da brojite metke. Arsenal možete bahato trošiti, jer Max nekoliko nivoa počinje goloruk (osim ako bezbol palicu ne računate u oružje).

Max Payne ima zanimljiv koncept obnavljanja energije. Umesto Health Packova uvedeni su Painkilleri koji Maxu umanjuju nivo bola. Kada ih iskoristi, čuje se karakterističan zvuk mrvljenja pilula pod zubima. Takođe, ako protivnici gadno „iznabadaju” našeg junaka, on će početi da šepa dok se kreće. Engine Max FX podržava lokalizovane pogotke, pa pogodak u nogu ili glavu prouzrokuje različite efekte. Ako pucate Desert Eaglom, uvek gađajte glavu. U principu, vatru treba koncentrisati na gornji torzo ili glavu, kako bi protivnika što pre otpremili na onaj svet.

Razlog za ovakvu taktiku je brojnost protivnika i njihova neprijatna osobina da naviru baš kada ne treba. Omiljena igra su im sačekuše iza zatvorenih vrata ili uglova. Veštačka inteligencija nije na tako visokom nivou u odnosu na kvalitet cele igre. Nedoslednost AI potiče od „dinamičkog prilagođavanja težine” – igra prati vašu umešnost i shodno tome protivnici vas napadaju sa manje ili više lukavstva i veštine. Negativci jurišaju u grupama ili hvataju zaklon prilično rezonski, mada ponekad primetite „gličeve” (greške tipa potpunog mirovanja protivnika dok ste neznatno zaklonjeni na nižem nivou, a kada promolite nos raspale vas svom snagom). No, kako je pojavljivanje negativaca skriptovano, iznenadiće vas samo jednom.

Ono što izdvaja Maxa od drugih igara (pored dva Ingrama u rukama) jeste Bullet Time. Ovaj efekat izgleda kao direktna aluzija na „Matrix” i obračun Agenta i Nea na krovu, ali su ga momci iz „Remedy Entertainmenta” de facto smislili pre nego što je viđen u filmu. Dok traje Bullet Time, vreme se uspori toliko da možete videti zrna kako vam prolaze pored glave. Postoje dva načina korišćenja ovog pomagala. Prvi je Combo kada se Max baci na neku stranu, a tokom tog usporenog skoka možete nišaniti u realnom vremenu dok se vaši meci kreću usporeno. Iako izgleda kao marketinški trik, neke delove nećete moći da pređete bez korišćenja Comboa. Previše neprijatelja čeka iza ugla postavljenih tako da vas hvataju u unakrsnu vatru, a kako Max ne nosi pancir... Drugi način je da totalno usporite vreme i tada neumereno trošite zalihu Bullet Timea. To treba raditi u kritičnim situacijama kada ste okruženi hordom gangstera. Ukoliko vam je zaliha puna, imate oko pet sekundi Bullet Timea na raspolaganju. Potrošeni Bullet Time nadoknađujete ubijajući negativce.

Max FX grafički engine je odličan. Mada je bilo mnogo diskusije o mašini koja će terati igru normalno, ispalo je po onoj Šekspirovoj – mnogo buke ni oko čega. Minimalne specifikacije su prilično visoke, ali po prvi put su izdavači dali realne minimalne konfiguracije. To ne znači da igra neće raditi ako imate slabiju mašinu, ali će izgubiti na lepoti jer ćete morati da umanjite nivo detaljnosti. A, lepota je ono što je osnovno u grafici. Teksture su jasne i detaljne, nigde ne dolazi do klipovanja niti preklapanja. Finalni obračuni sa bosovima dešavaju se u grafički impresivnim prostorima. Sneg koji provejava, plamen koji liže tik uz vas, izgled neprijatelja, zaslužuju samo superlative. Jedini detalj koji kvari utisak jesu lica – izgledaju kao da su nalepljena na glavu i grubo su nacrtana.

Treba istaći i interaktivnost okoline. Ako zapucate po zidu ili nekom objektu, nećete videti generičke mrlje na teksturi već ivericu koja leti od pogođene stolice ili malter koji pršti na sve strane. Posebno impresivno deluju takve sitnice tokom usporenog vremena. Utisak kvari nemogućnost pucanja kroz tanje zidove, pa se dešava da protivnici iza drvenih pregrada ostanu nepovređeni, iako je tokom paljbe drvo letelo na sve strane. Tja, možda nas je CounterStrike previše razmazio, ali smatramo da nije trebalo zanemariti ovakve detalje.

Zvuk zaslužuje najvišu ocenu. Dijalozi su perfektno odglumljeni, a tu se posebno ističe Maxov glas - opor, rapav, vidno ciničan. Prirodno, svako oružje proizvodi karakteristične zvučne efekte, te tako možete razlikovati čime vas neprijatelj časti. Muzička podloga je, nasuprot tome, bleda i neupečatljiva.

„Nijedna recenzija ne može vam dočarati šta je to Max Payne, to morate otkriti sami” (Kole™). Jedan od komentara domaćih igrača glasi da je to „obična pucačina sa ‘Matrix’ fazonima”. Neka je i tako, ali po prvi put u nekoj igri imamo priliku da protivnike eliminišemo u velikom stilu. Max Payne drži igrača prikovanog uz ekran kombinacijom odlične priče, intenzivne akcije, impresivne grafike i inovativnim Bullet Timeom. Možda vam Bulett Time deluje kao mućak, ali sigurno će u budućnosti biti često implementiran u igrama.

Max Payne je pravi dokaz da četiri godine rada na jednoj igri ne moraju biti uzalud bačene, jer je pred nama istinski hit. A kad znamo da uz igru dolaze i profesionalni alati koje su programeri koristili za pravljenje nivoa, jasno je da ovo nije poslednje što smo videli od Maxa.

Aleksandar AŠKOVIĆ