Broj tri je magičan. Trilogija je idealna forma za kazivanje neke priče koja svojim obimom prevazilazi uobičajne razmere. Neki autori kompjuterskih igara smatraju da je bolje praviti „stand alone” igre, čiji se nastavci ne planiraju bez obzira na tržišni (ne)uspeh. Oni iz suprotnog tabora tvrde upravo obrnuto: da su najzahvalnija varijanta tzv. N–talogije; štancuješ nastavke do besvesti, uzimaš pare koliko god možeš, pa dokle stigneš. Ipak, većina će se složiti da je trodelni serijal zaista najbolje rešenje. Dozvoljava razvijanje složene priče, omogućava autorima da tokom nekoliko godina pokažu svoje programersko umeće, a igračima garantuje zabavu na duge staze, bez opasnosti da serijal preraste u mediokritetni izvor dosade.

Slatko–gorka pobeda nad Džonom Irenikusom krunisala je jedan od najvećih prošlogodišnjih hitova, drugi nastavak Baldur’s Gatea koji se, zajedno sa prethodnim, sasvim opravdano naziva najboljom FRP avanturom XX veka. Naviknuti da „BioWare” i „Black Isle Studios” nekoliko meseci nakon premijere originalne igre puštaju u prodaju njen zvanični expansion pack, igrači su sa nestrpljenjem očekivali nove avanture šestočlane družine u južnim oblastima Sword Coasta, uvereni da će one biti samo uvod u finale sage koje će doći kroz godinu–dve u trećem nastavku. Dodatni disk je došao a sa njim i malo razočarenje – on predstavlja taj dugo očekivani rasplet, završnicu Baldur’s Gatea, što znači da neće biti trećeg nastavka. Ray Muzyka i njegovi saradnici očigledno su procenili da treba staviti tačku na igru u sadašnjem obliku osećajući da „Infinity engine” i pored svih svojih sjajnih osobina polako pokazuje znake starenja.

Throne of Bhaal se, kao i Tales of the Sword Coast (oficijelni „expansion pack” prvog Baldur’s Gatea), instalira bezbolno na postojeću igru i dodaje joj tri nova poglavlja. Međutim, između ova dva paketa ipak postoji suštinska razlika. Bajke su bile proširenje osnovne igre, zapravo njen šesti disk, i sadržavale su nekoliko većih questova samo posredno vezanih za glavnu radnju, ali takvih da se mogu igrati i pre i posle pobede nad Sarevokom. Tron, međutim, ima drugačiji oblik. On je u osnovi podeljen na dva dela. Prvi, tvrđava „Watcher’s Keep”, integriše se u Shadows of Amn kao njegov sastavni deo i taj quest je moguće odraditi pre završnog obračuna sa Irenikusom pod pretpostavkom da je grupa postala dovoljno moćna da se suoči sa opasnostima koje vrebaju u njemu. Drugi deo, pak, može igrati samo onaj ko je prethodno završio Baldur’s Gate II ili je dovoljno lud da expansion pack započne kao novu igru.

Throne of Bhaal nikako ne spada u one na brzinu skockane pakete misija čiji je cilj da maznu pare od lakovernih igrača. Tako nešto ne prolazi kod „BioWarea”. Radi se o disku koji je u nekim elementima čak studioznije urađen od samog Baldur’s Gatea II. Uvodi gomilu noviteta u osnovnu igru, od kojih se većina pojavljuje prvi put u kompjuterskoj AD&D avanturi. Na primer, ukidanje limita u broju iskustvenih poena, što omogućava igračima da razviju grupu junaka čije se sposobnosti graniče sa božanskim. Teorijski je moguće dostići 40. nivo iskustva, ali se u praksi to obično svodi na interval od 30. do 32. nivoa. U takvim uslovima, recimo, čarobnjaci mogu da bacaju magije poput „Dragon’s Breath” ili „Wish”, a sveštenici imaju mogućnost da jednim potezom ožive čitave armije. Magični predmeti sada se mogu kombinovati, čime se stvaraju artefakti neslućenih mogućnosti. Takvu ubitačnu moć treba usmeriti ka novim karakondžulama u odnosu na koje su zmajevi dečja igrarija.

Throne of Bhaal zauzima samo jedan kompakt disk, ali je duži nego što možete zamisliti, a njegova težina će dodatno usporiti igranje, što znači da će vam trebati puno vremena da ga završite. Moglo bi se reći da se tu krije i njegova najveća mana – Throne of Bhaal je jednostavno pretežak za obične igrače (uostalom, još su braća Strugacki rekla „Teško je biti Bog”), pa je to razlog nešto „niže” ocene. Svi koji su do sada izbegavali da varaju (friziranje likova i predmeta) sada će verovatno biti prinuđeni da to učine. Onima koji uspeju ga da završe regularno – svaka čast!

Ne treba žaliti što je Baldur’s Gateu došao kraj jer praksa je odavno pokazala da nešto što je dostiglo vrhunac slave ne treba veštački produžavati. Ceđenje vode iz suve drenovine u svetu kompjuterskih igara po pravilu se završava neslavno. Baldur’s Gate je postepeno razvijan i u parčićima prezentovan javnosti. Kada čovek poređa tih jedanaest kompakt diskova, ima šta da vidi: veličanstvenu sagu, najveću ikada ispričanu u AD&D svetu, pravog „Gospodara prstenova” među FRP avanturama. Druge igre će doći i proći, neke dobre, neke loše, a Baldur’s Gate će još dugo ostati da tinja u srcima pravih igrača. Oni će ga pamtiti i diviti mu se.

Slobodan MACEDONIĆ