O poslednjim trzajima jednog od najstarijih žanrova kompjuterskih igara govori se već dugo, ali se verovatno ni legendarna balkanska proročica ne bi usudila da kaže koliko će još klasične point & click avanture odolevati pritiscima sa svih strana ili, preciznije rečeno, iz sve tri dimenzije. Taman kada se čoveku učini da su konačno posustale i da im je definitivni kraj, dogodi se neko prijatno iznenađenje. Prošle godine, baš nekako u ovo vreme, desio nam se The Longest Journey, a sada – jedna obična pijačna Pečurka.

Doduše, nije baš sasvim obična jer ima iza sebe neke zasluge, za razliku od onih koje obično završe na nečijoj trpezi. Naime, čarobnjak po imenu Karn bio je ćaknuti tip uveren da ima savršen plan koji će mu omogućiti da zavlada svetom. Naravno, kao i svi (pre)ambiciozni planovi i ovaj je imao naizgled sićušnu, a zapravo ozbiljnu manu: njegov tvorac nije ni sanjao da mu jedna poveća pečurka može doći glave. Dan kada je nejaki vitez Marvin zahvaljujući pukoj sreći porazio Karna, proglašen je nacionalnim praznikom zemlje Fungorija, a njegovo svetlo oružje, marinirani šampinjon u saftu, postalo je ljubomorno čuvana relikvija. Godine su prolazile u miru, sve dok jednog dana starom Abrahamu Gudmejtu nije pripala čast da postane Čuvar Pečurke na mandatni period od godinu dana. Njegova sreća nije potrajala dugo, jer mu je Pečurka ukradena bukvalno ispred nosa. Lokalni šerif, poštujući kraljevu zapovest, osudio je Abrahama na smrt. Tada je u akciju stupio njegov unuk Gilbert sa namerom da nađe i uhvati lopova, sumnjajući da ovaj pokušava da oživi zloglasnog čarobnjaka.

Eto nama još jedne avanturice sa detinjastim zapletom, napravljene sa namerom da nas vrati u ne tako davna vremena kada je tržišni rejting sličnih igra bio daleko veći nego danas. Već nakon pola sata provedenih uz Gilberta Goodmatea i laicima će biti jasno da su njeni autori pošli od pretpostavke da recept za dobru avanturu potiče iz najslavnijih dana „Sierre” i „LucasArtsa”. Bez želje za uvođenjem bilo kakvih inovacija, firma „Prelusion” odlučila se za suvi tradicionalizam, verovatno svesna da će kopiranje igara kao što su The Curse of Monkey Island, King’s Quest VII ili Discworld izazvati i negativne reakcije kod pojedinaca. Ali, s obzirom da je prošlo mnogo vremena otkako je poslednji put viđena avantura ovakvog tipa, autori su dobro procenili da se kvalitetnom plagijatu ponekad može progledati kroz prste.

Mnogo bi prostora trebalo izdvojiti da se nabroje svi elementi ove avanture koji su na neki način ukradeni od konkurencije. Navigacija kroz igru identična je trećem Monkey Islandu, komandni interfejs je doslovno iskopiran iz Full Throttlea (umesto mrtvačke glave imamo simpatičnu pečurku), a priča je prepuna lakog i neobaveznog humora. Postoje čak i fazoni koji su drsko „maznuti” od „Lucasa” (recimo, pronalazač Eliot pogrešno oslovljava Gilberta na isti način kao što to Gajbrašu čini prodavac Sten). Na sreću, sve funkcioniše savršeno harmonično, tako da manje „šlifovan” igrač neće ni osetiti deja-vu efekat, koji je realno prisutan. Igra je iznenađujuće dugačka i prilično teška, prvenstveno zbog toga što se mnogi problemi rešavaju upotrebom predmeta koji se sastavljaju od više (ne)logičnih delova (ponekad i više od pet elemenata).

Gilbert Goodmate je za ljubitelje avantura poklon koji su dugo očekivali, ali ima svojih mana. Startovan je kao projekat za Amigu, zatim je preseljen na PC, prilagođen VGA rezoluciji i MS DOS–u, da bi kasnije bio prebačen na Windows i SVGA. Višegodišnje odugovlačenje razultovalo je objektivno slabijom grafikom, što je naročito uočljivo na likovima koji su nacrtani krajnje uprošćeno (kao u bojankama za decu predškolskog uzrasta), sa grubim ivicama sklonim pikselizaciji i prilično loše animirani. Za razliku od njih, pozadine su veoma lepe i detaljne. Ono što je, međutim, izrazito ružno, jesu uvod i međuanimacije, na nivou od pre petnaestak godina, što odgovara počecima Amige.

U avanturističkom smislu, igri se može uputiti i jedna zamerka koja se relativno retko javlja u žanru. Naime, dijalozi su toliko šaroliki, razgranati i obimni da igrač posle izvesnog vremena počinje da se gubi u moru nebitnih informacija. Avanture treba da poseduju mnogo dijaloških opcija, ali od njih ne treba praviti drugi „Rat i mir”. Tolstoj je, ipak, bio jedan.

Gilbert Goodmate je starovremenski proizvod, daleko od idealnog, ali sasvim zadovoljavajući – baš kakav nam je bio potreban u ovom trenutku. Međutim, da li je to dovoljno za istinski komercijalni uspeh, a time i podsticaj njegovim autorima da preporode žanr u danima koji dolaze, ostaje da se vidi. Možda im se i posreći. U to ime, stisnimo palčeve – što zbog njih, što zbog nas.

Slobodan MACEDONIĆ