Anachronox – kovanica nastala od reči „anachronism” i „noxious”; u slobodnom prevodu znači „otrov iz prošlosti”.

Čudni su putevi Božiji, a još čudniji pravci razvoja savremenih video igara. Trendovi odumiranja klasičnih žanrova izraženiji su više nego ikada. Umesto njih sve češće imamo pojavu hibridnih ostvarenja, koja u sebi objedinjuju skoro nespojive koncepcijsko–izvođačke elemente (kako je krenulo, jednog dana ćemo igrati fudbalsku simulaciju sa RPG elementima i izvođenjem u prvom licu...). Jedan takav multižanrovski eksperiment stiže nam iz firme „Ion Storm” koja je za relativno kratko vreme, koliko je prisutna na igračkoj sceni, objavila tri igre neujednačenog kvaliteta (poraznu Daikatanu, osrednjeg Dominiona i izuzetnog Deus Exa). Njihova najnovija igra Anachronox predstavlja specifičan iskorak od arkadne avanture ka FRP–u, do sada neviđen u igračkoj industriji, neobičan spoj između koncepta Omikrona i logike istočnjačkih RPG avantura tipa Final Fantasy.

Silvester „Slaj” Buts je privatni detektiv sa svim prerogativima tipičnog luzera. Kada džepovi njegovih ko–zna–kada–opranih pantalona ostanu prazni, klijentelu prima po sistemu „daj šta daš”. Živi na planeti Anahronoks, u gradu po imenu Cigle (The Bricks), čije se ulice i kvartovi rotiraju i translatorno pomeraju nalik na segmente Rubikove kocke, a izgradila ga je drevna vanzemaljska rasa. Očajnički tražeći posao koji bi mu doneo makar i bednu crkavicu, susrešće starca koji traga za tajnom MysTecha, čudesne tehnologije koja je kreatorima Anahronoksa omogućila da se sa lakoćom kreću kroz beskonačni svemirski prostor i tako povežu inteligentne rase međusobno udaljene milionima svetlosnih godina. Ta potraga okrenuće Slajev život naopačke, stvarajući od njega jednog od glavnih aktera priče koja će izmeniti sudbinu čovečanstva.

Smešten u tipičan milje filmova „Blade Runner” (u početku) i „Star Wars” (kasnije), uz puno dodirnih tačaka sa igrom Deus Ex, Anachronox predstavlja klasičnu spejs–operu koja vizuelnom pojavom veoma podseća na neku od mnogobrojnih varijacija Tomb Raidera. Ali, na mestu gde ta sličnost počinje, ona se otprilike i završava. Novi projekat „Ion Storma”, na čijem čelu se nalazio Tom Hol, čovek koji je uz Džona Romera glavni „krivac” za prvi Doom, jedan je od najoriginalnijih proizvoda u ovoj kalendarskoj godini. Radi se o arkadnoj avanturi za jednog igrača i tročlanu grupu, koja poseduje sve karakteristike Omikrona (način izvođenja, metodologiju razvoja avanturističke priče u formi questova, izraženu interakciju sa okolinom i drugim likovima (u tom pogledu još više liči na Summonera)), ali sa izraženim RPG elementima. Avantura ima epske razmere, proteže se na šest planeta i par svemirskih stanica, i poseduje odličnu i na momente veoma duhovitu priču.

Uticaj Final Fantasyja vidljiv je pre svega u sferi upravljanja statističkim podacima koji opisuju osobine likova, mada je taj segment u slučaju Anachronoxa pojednostavljen do krajnjih granica, čak toliko da se autorima može zameriti što igraču nisu pružili više slobode u „podešavanju” sopstvenih junaka. Logika borbenih sekvenci je bukvalno ukradena od „Square Softa” (kombinacija real–time i poteznog sistema), pri čemu je i ona dosta jednostavnija, jer se svodi na korišćenje znatno manjeg broja opcija. Ono što je novina kod ovakvih igara jeste mogućnost da se likovi kreću po šestougaonoj mreži unutar borbene arene (protivnik, dakle, u nekom trenutku može biti van dometa), što je tipična osobina poteznih strategija. Inače, kompletna interakcija sa spoljnim svetom (čitaj: igrački interfejs) realizovana je preko tzv. „LifeCursor” konzole. U njenom središtu je Fatima Duhan, pokojna Slajeva sekretarica koja je nakon smrti digitalizovana i tako postala sajber–savetnik spreman da pomogne u svakoj situaciji. Sa razvojem priče, njena uloga postaje sve bitnija, pa se ona, u neku ruku, može smatrati ravnopravnim likom u igri.

Anahronizam kao pojam nije vezan samo za ime ove igre već, nažalost, i za jednu od njenih ključnih karakteristika. Kada je krajem 1997. doneta odluka da se pravi Anachronox, činilo se da jedino Quake 2 poseduje dovoljno moćan 3D engine sposoban da podrži sve zahteve jednog tako ambiciozno zamišljenog projekta. Ispostavilo se, međutim, da njegovi autori nisu računali da će projekat progutati tri i po godine napornog rada, i da će u međuvremenu 3D tehnologija otići toliko daleko da Quake 2 i njegova dostignuća više niko ne uzima za ozbiljno. Posledice ove greške u proceni vidljive su izdaleka. Anachronox i pored sveg dizajnerskog truda deluje grafički zaostalo. Odavno pravaziđen kvalitet tekstura, „kockasti” modeli sastavljeni od grubih ravnih površina, podrška za samo dve rezolucije (640 x 480 i 1280 x 960; džaba kartice koja može da podrži ovu drugu, kada to mnogi monitori nisu u stanju, pogotovo oni od 15 inča), stavljaju igri etiketu „demode” koju mnogi igrači, često neopravdano, uporno zaobilaze, misleći da ono što nosi prefiks „naj” uvek mora biti najbolje. Tačno je da je Quakeov engine za ovu priliku solidno unapređen, posebno na polju transformacionih i svetlosnih efekata, ali to nije bilo dovoljno da se prevaziđe stalno prisutni osećaj patine.

Anachronox je veoma dobra igra, pre svega originalna, dugačka i kompleksna. Mogla je biti i bolja, da nema objektivnih tehničkih slabosti. Zbog svoje žanrovske raznolikosti, namenjena je širokoj publici, i to je njen glavni adut.

Slobodan MACEDONIĆ