Eksperimentalni naslov Cloud Chamber je nešto potpuno drugačije – MMO bez igračke mehanike. Nažalost, iako je osvežavajuće originalan, taj eksperiment nije posebno uspešan. Njegova srž sastoji se od niza kratkih video snimaka i dokumenata, koji zajedno čine fragmente naučnofantastičnog trilera. U početku znate samo da je istraživanje jednog tročlanog tima o prirodi izvesnog signala koji su uočili iz nekog razloga pošlo naopako. Pošto je fabula nedorečena i nelinearno prikazana, zamisao autora bila je da priču rasvetlite u saradnji s drugim igračima. Naime, na ekranu posvećenom svakom fajlu možete da komunicirate s ostalim korisnicima o onome što taj fajl sadrži. Ideja je bila da pišete svoje teorije i zapažanja, koja će onda da navedu druge igrače da usvoje vaše teorije ili da dođu do svojih objašnjenja. Otprilike 50 odsto sadržaja otključavate pomoću lajkova koje vam ljudi dodeljuju ako im se svidi ono što ste se napisali. Jedini cilj igre je da dobijete pristup što većem broju fajlova i da na kraju pokušate da složite kockice priče.

To sve nije posebno zanimljivo iz nekoliko razloga. Prvo, iako priča ima potencijala, problematična je njena struktura. Naime, da bi naterali igrače da stalno diskutuju o prikazanim događajima, autori je namerno nisu jasno završili, nego su je u jednom trenutku samo „isekli”. To je s jedne strane razumljivo jer je plan da igra ima više sezona. Međutim, na kraju prve sezone Cloud Chambera, imao sam utisak da sam odgledao prvih 10 minuta nekog filma. Do tog kraja, scenario je delovao kao solidna osnova za dobru priču – članovi tima se polako upoznaju, dok predsednik izvesnog instituta, koji ima sopstvene, sumnjive motive, koči istraživanje. Majka jedne članice tima je ubijena dok je istraživala isti signal. Zašto? Ubrzo se javlja i zanimljiva ideja o evoluciji ljudskog uma i „transcendentalnoj beskonačnosti”, što dosta podseća na „Odiseju u svemiru” i onda se sezona samo završi, bez ikakvih pravih odgovora.

Drugi problem je što ideja da stalno treba da iznosite svoje teorije nije posebno dobra, jer, em su te teorije puko nagađanje, em vas igra tera da to radite maltene posle svakog odgledanog snimka ili pročitanog dokumenta. Zamislite da gledate film koji treba da pauzirate na svakih pet minuta i napišete svoja zapažanja o onome što ste se videli. Dosadno. Sem toga, uobičajene poruke koje ljudi postavljaju su u fazonu: „Tomova leva obrva je bila previše podignuta dok je pričao o elektricitetu. Da li to znači da ima traume iz detinjstva vezane za elektricitet?” Autori su očekivali da i vi to radite, jer vam u suprotnom ostaje samo solidna osnova nedorečene priče, čije je praćenje trenutno gubljenje vremena.

Aleksandar ĐURIĆ