Wasteland 2

Sredina septembra 2014. godine biće upamćena po pojavi koju mainstream komparativna psihijatrija ne može da objasni: legije muškaraca u najboljim godinama, očevi porodica i respektabilni članovi svojih zajednica bez reči su se zaključali u svoje kompjuterske podrume iz kojih su nakon nedelju dana izašli bledi, neobrijani i nasmejani, bazdeći na urin i ustajali znoj. Unezverene žene smirili su poljupcem, decu milovanjem kose, ali bez kontakta očima jer pogledi im behu prikovani za horizont. „Globalna zavera, sektaški event, zombi apokalipsa, ISIS sleeper ćelije, šta, ah šta je pozadina ovog koordinisanog nestajanja”, razbijao je glavu spiker na er-te-esu u unezverenoj konfuziji češući se po debelom mesu.

Wasteland 2... Duhovni naslednik svih Fallouta ne dočekuje se kao običan gost, u krugu porodice na otomanu u dnevnoj sobi uz poziv da se ostane na večeri. Ne, Hoze, on se ushićeno odvlači u mračnu sobu poput srednjoškolske ljubavi kojoj su otac i majka konačno otišli na selo i ostavili vam prazan stan. To je strast koja se ne konzumira uz lagano skidanje odeće i njeno slaganje na stolicu, već otpada dugmad, a čarape završavaju iza regala.

Naravno, kao i posle svake druge paljevine, sledi opuštanje i razmišljanje tokom kojeg ćete shvatiti da stvari nisu apsolutno idealne, ali je osećaj bio sasvim dovoljno dobar da želite da ga ponovite.

Koliko postapokalipse može da se dobije za šest miliona dolara? Sasvim dovoljno za svakoga ko je decenijama čekao drugi nastavak igre koja je inspirisala čitavu jednu potkulturu. Brajan Fargo, autor originalnog Wastelanda, godinama je obijao pragove izdavača koji su mu se smejali kad ih je molio da investiraju u nastavak. Pukim slučajem prigrabio je prava na ime franšize koja je davno izgubio, da bi se naposletku uhlebio uz pomoć Kickstarter kampanje koja je prikupila četiri puta više para od tražene sume. Godinu i po kasnije, Kickstarter ktitori dobili su pristup beta verziji igre, a nakon dodatnih 11 meseci, Wasteland 2 je konačno kompletiran.

Ovaj postapokaliptični izometrijski RPG naslov stare škole nije namenjen isključivo veteranima prvog dela, fanovima Fallouta i drugim zabrađenim nitkovima, već svakom igraču koji ceni mešavinu pulp naučne fantastike, crnog humora, poteznih taktičkih bitaka, slobode kretanja i rol-plejinga. Osnovna postavka priče identična je kao u prvoj igri: inžinjerijski bataljon američke vojske na zadatku reparacije putne infrastrukture u ruralnoj Arizoni preživljava nuklearni holokaust isključivo zbog činjenice da je tokom razmene nuklearki bio stacioniran u nedođiji. Svet je otišao dovraga, a vojnici, kud će, šta će, odlučuju da se permanentno nasele u Arizoni i u tu svrhu obližnji zatvor konvertuju u bazu operacija, izbacujući „štićenike” na ulicu. Ta odluka će ih kasnije „ugristi za guzicu” (njihove reči, ne moje) jer će ti ex-cons formirati bande koje će pošteno, preživelo stanovništvo terorisati godinama. Enivejz, bivši inžinjerci postaju pustinjski rendžeri i preuzimaju ulogu policije koja zavodi red na divljoj granici, postajući efektivno ono što Brotherood of Steel predstavlja za svet Fallouta.

Uopšte, okruženja Wastelanda i Fallouta su konceptualno i suštinski identična, osim što je Wasteland malčice bogatiji zelenilom, a tehnologija i estetika nisu bazirane na retro futurizmu pedesetih godina prošlog veka, već na kasnim devedesetim. Postapokaliptični klišei koji definišu obe franšize su jednaki: raidersi, kultisti, mutirane zveri, raspali nadvožnjaci zakrčeni zarđalim vozilima, pošten svet organizovan u zatvorene komune, postojanje globalne pretnje koja narušava status kvo... Neko će reći da realne razlike između Wastelanda i Fallouta počinju da bivaju vidljive na polju mehanike jer ovde na početku pravite grupu od četiri lika, zbog čega su borbe u igri „taktičkije”, ali taj neko zaboravlja na Fallout Tactics: Brotherhood of Steel, slepo crevce te franšize koje je nezasluženo zaboravljeno i bačeno pod tepih.

Wasteland 2 je igra koja bi zbog količine sadržaja, fikcije i prostog kvantiteta odličnog teksta slomila svaki most preko kojeg bi neko pokušao da je preveze, zbog čega je na literarnom polju mnogo sličnija Planescape: Tormentu nego Falloutu koji je oduvek bio škrt na rečima. Ovo je igra u kojoj ćete se načitati za sve pare i nipošto nije naslov u koji se treba upuštati ako nemate vremena za potpuno utapanje.

RPG sistem na kojem je igra zasnovana ne spada ni u GURPS ni u S.P.E.C.I.A.L., već predstavlja vrlo detaljnu, in house kreaciju autora igre. Pored telesnih karakteristika koje nakon početnog setupa možete da budžite svakih deset nivoa (jednim poenom), imate i segment s pojedinačnim veštinama koje ćete modifikovati svakim dingom. Sistem je možda i previše detaljan jer, na primer, hladno oružje nije odvojeno u zasebnu kategoriju, već je podeljeno na oštre i tupe predmete, obijanje brava je isparcelisano na „lockpicking” i „safecracking” i tako dalje. Ovo praktično znači da ćete tokom igre kreirati usko specijalizovane likove umesto univerzalnih ili relativno univerzalnih. Pored likova, moguće je donekle specijalizovati i oružje kroz njegovo prilagođavanje različitim dodacima: od nišana, cevi i različitih šaržera pa do drugih dodataka. Borba u igri je potezna, taktička, ali prilično rudimentarna i svakako jednostavnija od one u Fallout Tactics: BoS. Zasnovana je na akcionim poenima i svodi se na pucanje i hvatanje zaklona, uz eventualni izbor rafalne ili jedinačne paljbe.

Kretanje po globalnoj mapi je slobodno, ali ograničeno količinom pijaće vode koju nosite i pojasevima radijacije. Voda je retko kada problem pošto je mapa prepuna oaza u kojima možete dopuniti čuturice, ali radijacija je mnogo ozbiljniji faktor i efektivno predstavlja meku blokadu za neograničeno istraživanje. Ništa vas ne sprečava da pokušate da se probijete kroz radijacioni pojas snage 4, ali to nećete preživeti ako nemate zaštitna odela klase 4 koja se ne mogu kupiti, već ih pribavljate u jednom questu iz glavnog toka priče.

Sistemska nelogičnost vezana za igru jeste činjenica da sami plaćate svoju opremu, oružje i municiju i, suštinski, ratujete „o svom ruvu i kruvu”, kao da ste komita iz balkanskih ratova, a ne pripadnik organizovane i profesionalne milicije postapokaliptične budućnosti. Od matične organizacije ne dobijate nikakvu podršku tokom igre, već samo naređenja, sleganje ramenima i pijaću vodu. Kapetan Miki i njegovi rendžeri Nevade bili su mnogo bolje organizovana ekipa od ovih papaka iz Arizone...

Kad smo se već dotakli minusa, hajde da odemo do kraja. Wasteland 2 je kompleksna igra i, kao svaki složeni mehanizam, donosi vreću bagova u osnovnoj verziji. Na nekim konfiguracijama, recimo kod kolege Čmelika, igra stalno puca i izleće u Windows, mada sam ja taj problem iskusio svega nekoliko puta. U mnogo većoj meri iritiraju problemi s aktiviranjem skriptova, što će vas povremeno dovoditi u „češ-češ” situacije i neizvesnost u pogledu toga da li vi u nečemu grešite ili igra pravi problem. U jednoj situaciji, recimo, pratićete NPC-a do sefa s informacijama koje su vam potrebne, ali kad ga dovedete tamo gde treba, neće se desiti ništa... Ako snimite poziciju, izađete iz igre i učitate je, taj NPC će vam izbrbljati kombinaciju za otvaranje sefa bez koje ne možete dalje... Ovakvih stvari sam se oho-ho nagledao u inicijalnoj, nepečovanoj verziji igre.

Wasteland 2 ne pleni izgledom, što nije preterano čudno kad znamo da je urađena u Unity engineu koji nije krunisani šampion vizuelnog fidelitija i koji se procentualno mnogo više koristi za razvoj mobilnih i Facebook igara, a manje proper PC naslova. Jednostavno rečeno, igra izgleda upotrebljivo, ali ništa više od toga, što pomalo čudi s obzirom na to da budžet nije bio tako mali. Verovatno je dobar deo keša otišao na fenomenalnog Marka Morgana koji je komponovao muziku za igru, potpuno u stilu njegovog legendarnog skora iz prva dva Fallouta.

„I posle svega, ja volim njega”, kaže Zorica Brunclik u jednoj pesmi i, iako nisam siguran zašto i kako znam za taj stih, moram da se složim s njom u pogledu Wastelanda 2. Igra ni u kom slučaju nije idealna, zapravo, nije ni blizu pijedestala na kojem Fallout i Fallout 2 godinama sede i sude lesser igrama, ali nema smisla biti preoštar sada kad je nad pustinjom old-school RPG-ova konačno počela da sipi osvežavajuća kišica. Grehota je kritikovati ovo malo sirotinje od Divinity: Original Sin i Wastelanda 2: tek kad budemo dobili Pillars of Eternity i Torment: Tides of Numenera imaće smisla zakerati i povlačiti strasne paralele s njihovim uzorima iz devedesetih godina, a dotle se valja prepustiti uživanju koje smo davno zaslužili i konačno dočekali.

Miodrag KUZMANOVIĆ